Kolumne

Zašto je Obućina dobila pohvale, a Petričić prezir? Moralno smo nepreje*ivi – zato!

Da krenemo prvo sa Petričićevom karikaturom predsednika Vučića.

Zašto su se dušebrižnici vinuli u osudu čuvenog karikaturiste navodno zgroženi zbog njegove paralele sa slučajem Miroslava Aleksića i optužbi koje ga terete za silovanje više mladih glumica i polaznica njegove škole glume?

Javnosti sporna karikatura prikazuje mapu Srbije u zagrljaju Aleksandra Vučića sa direktnom konotacijom na njegovo zlostavljanje Srbije.

Na crtežu se nalazi oblačić sa izgovorenom rečenicom Srbije „uh, kad ja progovorim o devet godina silovanja“.

Doživljaj koji je dočarao Petričić nije uopšte upitan jer da je karikatura napravljena u nekom drugom momentumu verovatno bi prošla sa blagom osudom ili možda osude ne bi ni bilo.

Specifičan trenutak izazvao je pažnju, zgražavanje skoro celokupne javnosti, samo zato što je Petričić iskoristio budnost svojih sugrađana da pogodi svojim crtežom pravo u centar, direktno u metu.

Svako ima pravo da na svoj jedinstven način vidi, doživi i oseti karikaturu, da se oseća prozvanim, uvređenim ili oduševljenim, ali onaj ko optužuje Petričića da je bolesnik i društveni voajer u najmanju ruku nije ništa do podli režimski spiner. Petričić povlači paralelu između seksualnog i mentalnog silovanja i maltretiranja, a nasilje je nasilje i silovanje je silovanje, crno je ili belo. Nema tu Jutkinog „nevinog volkanja“.

Petričić je u sinoćnjem Utisku nedelje javno optužio Aleksandra Vučića za silovanje jedne čitave zemlje i društva.

Crtež koji je naslikao dočarava sve što živimo sa ovom vladajućom garniturom, sva naša tolerisanja, apatiju, nebrigu i sva naša ćutanja.

Upravo ono što je sa aplauzima i hvalospevima učinila u svojoj sjajnoj najavi Jelena Obućina pre nekoliko dana. Ona je u svom popularnom uvodu u pregledu dana na Newsmax adria programu, značajnom tišinom razbudila sve usnule sugrađane koji preko skaradnih vesti prelaze kao da su normalne društvene pojave.

Nakon svoje najave i zasluženih pohvala, Jelena je prvo dala svoje mišljenje o spornoj Petričićevoj karikaturi, ocenivši da joj je prvi utisak bio težak i neukusan zbog specifičnog momenta u kojem je nastala. Klasičan vid ograđivanja i nerazumevanja umetničke poruke, iste one koju je ona poslala svojom tišinom i naknadnim nabrajanjem svih onih nepravdi koje smo istrpeli, prećutali i pomirljivo posmatrali.

Ona ne samo da nije dala javnu podršku i razumevanje Petričiću, već se ogradila i od osude svojih kolega iz emisije „Mentalno razgibavanje“, koji su raščerečeni u javnosti zbog nekoliko reči krajnje tendenciozno izvučenih iz konteksta. Niko, čak ni njihova kuća Nova S, nije im pružila javnu podršku u ovom napadu koji je krenuo iz tabloida, preko Ane Brnabić, do ovih što vole da se samododiruju dok se zovu građanistima.

Ograđuju se svi od svih, svako od svakoga, a ovamo se pozivaju na ideju solidarnosti, svi kao jedan i ostale izlizane fraze. A niko zapravo ne želi da čuje šta su Darko i Marko rekli tog dana u emisiji. Ja vam neću prepričavati i uobličavati, već ukoliko imate nejasnoće u vezi ovoga, samo pronađite emisiju na internetu, pogledajte, poslušajte i donesite svoj zaključak pre nego što zlim pogledom i mislima ocrnite ovaj medijski dvojac.

Manipulacija i jednoumlje koje prekriva čitav društveni dijapazon, bez prava na sopstveni sud. Pogledajte, razlučite sami pre nego što uprgnete prste na Tviteru i Fejsbuku.

A u čemu je onda razlika između Petričićevog crteža i najave Obućine?

Moje skromno viđenje zaista ne vidi nikakvu razliku, osim što je jedno crtež, a drugo (ne)izgovorena reč. I jedan i drugi način komunikacije jednako genijalan, jasan kao dan, pogađa u „meso“ i suštinu naše stvarnosti.

Zašto je onda Jelena dobila pohvale, a Dušan prekor?

Zato što kolektivno uvek imamo dvostruke aršine. Zato što smo jako fin narod, koji nikada boga ne psuje, niti sunce, niti hleb, a ponajmanje krv i decu. Zato što smo moralno neprejebivi i ne dotiče nas kada neko kaže da nismo baš skroz HAPPY i PINK.

Petričić je svesno odabrao da iskoristi trenutak, ne dozvoli zarastanje, već još jednom dodirne živu ranu kako bi naše obolelo društvo možda na trenutak shvatilo da smo u njegovoj, a priznajmo sebi i u našoj vizuri, silovani bespoštedno i svakodnevno ne već devet, nego minimum trideset godina.

Kurta i Murta ne skidaju nam se sa mozgova, na smenu ili zajedno orgijaju uz glasački pristanak polovine stanovništva. Kakve li mi sve sindrome imamo, samo kad bi neko stručan progovorio.

Darko Mitrović: Traže mi parcelu na groblju. Pustila me niz vodu čak i moja televizija

OGLAS

PARTNERI SAJTA


107 Shares
107 Shares
Share via
Copy link