Danas mi je jedan čovek u komentaru ispod teksta u kom sam pisala otvoreno o sebi i svom psihičkom stanju, smrti oca, svojim doživljajima sveta, ljudi, života napisao da sam duboko poremećena osoba i da mi najljubaznije predlaže psihijatra.
Ja tog momka ne poznajem, ne znam gde živi, čime se bavi, da li ima porodicu, decu, živi li u stanu ili u kući, kakve su mu navike, ima li prijatelje, ima li dovoljno novca, da li je bolestan, da li spava u krevetu sam ili sa ženom, ima li psa, da li puši, pije, ide li u crkvu, veruje li u Boga, veruje li u sebe, da li se smeje, da li je pokušao da se ubije… Ne znam čak ni kako izgleda jer je ubacio fotografiju svog profila. Vidim samo nos. Ali me nos ne zanima, kao što me ne bi zanimalo ni da sam mu videla celo lice, kosu, oči, usta, uši.
Mene zanima šta te tera da meni koju ne poznaješ, koju nikada nisi u prolazu sreo, sa kojom nisi razmenio ni dve reči napišeš:
Ti si duboko poremećena osoba, treba ti pomoć psihijatra.
Devet reči.
Ako je imao najbolje namere, kako kaže, onda svoju najbolju nameru na ovakav način napisanu pošalješ u mesindžer, jer kada je ovakvu staviš javno onda želiš da uvrediš, poniziš, da ismeješ, da navučeš još sto sličnih sebi da mi pišu ko sam, šta sam, određuju dijagnoze, savetuju terapije, javno vređaju.
Srećom, stojim čvrsto nogama na zemlji kada su ovakve stvari u pitanju. Ne znači da me ne bole, povrede me, da, majka sam, imam dete, odrastaće među takvima kakav si ti, ali sam tu, prisebna, svesna da ovo buja, da je nezaustavljivo i da će biti sve gore.
Razmišljam šta bi se dogodilo da je neko mlado biće odlučilo da javno progovori o svom psihičkom stanju, recimo anksioznosti, jer želi da druge u sličnoj situaciji ohrabri, da im opiše kako se oseća, kako se bori, kako napreduje i onda se pojavi ovakav lik i umesto podrške, napiše mu: Ti si duboko poremećena osoba. I onda drugima to bude kul pa napišu i oni slično, uz varijacije na temu; ludak, debil, prso, tebe ni rođena mama neće, smešan si… I to je lavina, nosi, nezaustavljiva je, traje, koti se…
Mlado biće se prvi put susretne sa ovakvim javnim ismevanjem, vređanjem, ponižavanjem svih jebenih dokonih zlih iskvarenih ljudi koji ne razmišljaju o posledicama, jer ovakvi primerci generalno ne razmišljaju, i padne u depresiju. Doživi poraz, osećaj duboke sramote, ogroman pritisak, želju da ga nema, da nestane i onda možda uzme šaku tableta, kaiš oko vrata, ode na krov najviše zgrade i učini da ga nema. Pokazao je svoju ranjivost, ljudskost, a dobio je uvrede, ismevanje, linč sjebane rulje čiji mozak radi na “baterija će se uskoro ugasiti”, poslata mu je poruka, vrlo jasno: Ne zanima nas kako se osećaš, koga boli kurac što si ti anksiozan, ne brukaj se, poremećen si, idi se leči.
I onda se kao zgražavamo kada se mladi ubijaju jer nisu mogli da podnesu internet nasilje, jer je pritisak bio proždirući, jer smo svojim zajebavanjem bez mozga nekoga naterali da ode odavde na “bolje mesto”.
Šta da umesto 42, imam 15. da sam u najosetljivijem periodu života, još uvek nemam izgrađeno samopouzdanje, tražim se, nije mi najjasnije ko sam, želim da budem prihvaćena, hormoni me zbunjuju, a onda se desi da mi neko ispod fotografije napiše “ružna si i debela si” i otvori praznu listu drugima da je popune sa uvredama. A kako niko ne razmišlja o tome kako mi je, mogu da se ubijem. Ili se povredim. Ili zatvorim u sobu, legnem u krevet i ne izlazim.
Mi moramo da svojoj deci pričamo da uz divne, velike, dobre ljude postoje i oni drugi koji povređuju, sputavaju, ismevaju, javno linčuju, da bismo ih pripremili, da znaju, da se ne iznenade, da ne dožive kao tragediju, kao propast, kao kraj. Mi moramo svoju decu učiti svakog sekunda da vole i poštuju sebe i druge, da bi mogli ostati na nogama ako se ovakve uvrede ničim izazvane dese, da bi bili na ispravnoj strani, da nikada ne priđu rulji koja baca kamen, jer tako je “lako” biti rulja, bez odgovornosti, bez angažovanja razuma, samo uzmeš kamen i baciš, tek tako. Važno je da se baci, kako drugi tako i ti, a na koga bacaš i zašto, kao da je to važno?
A ja mogu, druže moj, biti ne duboko, nego najdublje ikad poremećena osoba, ali ja imam mu*a, a ti ih nemaš. I imaju ih svi oni ljudi koji uprkos saznanju da mogu dobiti ovakve komentare otvoreno pišu o svom psihičkom stanju da bi možda mogli da pomognu drugima; kako bi podigli svest da ne bismo još 100 godina gulili onu “uzmi motiku pa da vidiš kako se leči depresija” ili onu “šta tebi fali, sve imaš, a depresivan”.
I ja znam da i ovaj tekst, kao i svaki, može da otvori klizište za sve one koji čekaju da nekog uvrede, ponize, osramote dok crvuljaju u svojoj nepromišljenosti, gluposti, zlobi, ali svako bira stranu na kojoj će biti. Hrabar ili jadan. Sa mudima ili bez njih.
Dodaj komentar