Možemo li u celom ovom haosu, koji nije počeo sa koronom i koji neće nestati sa njom sačuvati zdravu pamet i malo cveća u glavi zatrpanoj crnicom, crnom da crnja biti ne može?
U stanu pored grmi televizor, odzvanja statistika, broj umrlih prolazi kroz zidove.
U stanu s leve strane odzvanja Zadruga, neko se psuje, vrišti i jebe naizmenično.
Da li je Vesna Dedić ušla? Kažu da je žena imala 500 evra mesečnu platu na RTS-u, dala otkaz, korona zaustavila promociju romana, ona odlučila da uđe da zaradi 500 evra po nedelji. Tragedija ili komedija?
Čime “dojimo” našu divnu decu? Šta im ostavljamo u naslađe?
Hoće li im biti bolje od nas koji smo pretumbali građanski rat, inflacije, tuče za litar ulja, hvatanje vekne hleba iz kamiona, bombe nad glavom dok spakovani ko sardine sedimo u podrumima punim vlage, čekajući da stigne struja na sat vremena da se operemo i skuvamo tanki paprikaš?
Šta možemo da uradimo za njih?
Kako možemo ovu stvarnost koju sa svih strana polivaju crnom bojom da im učinimo svetlijom?
Gde da prokopamo rupu u tunelu da im pustimo svetlo da rastu, jer deca treba da rastu, da idu ka gore, a ne da ostaju uplašena gledajući u nas.
Jer na momente smo prilično sjebani i čini se da pojma nemamo kako da se iz sjebanosti izvučemo. Kao da decenijama, ne danima, žele da nas uvere da smo nebitni sa svojim znanjem trudom, optimizmom, ambicijom, poštenjem, zalaganjem.
Kao da decenijama žele da nas gurnu pod voz pun neškolovanih, zatucanih budala sa koščatijim laktovima i dužim jezicima. Kao da decenijama žele da nam pokažu da je strah ovde dominatna emocija, koja otvara prostor za manevar. za jebanje sluđenih, preplašenih, zbunjenih.
O, mi se smejemo ljudima u rijalitiju, a i sami smo deo jednog ogromnog rijalitija, samo iz njega ne možemo tako lako van. Nemamo pojma ni gde je kapija.
Danima mi se komešaju osećanja, centrifuga u stomaku. Plašim se, pa sam gorda i hrabra, pa bih samo spavala, prespavala, pa bih jurcala ko pomahnitala ulicama, neka hapse, nek vode u Lazu Lazarević, srećna sam čak što više nemam strah ni da tamo završim.
Ljudi su ljudi, govna su govna, mesto boravka malo tu šta menja. Mir iovako nikad nećeš naći izvan sebe.
Igrala sam se sa detetom celo poslepodne, čajanka, pa slikovnice, pa pravljenje palačinaka i kolača od nekih kobajagi sastojaka. Osmeh je skakao na njenom licu ko ping pong loptica. Bila je toliko uzbuđena, toliko srećna, deci su potrebni roditelji da se igraju sa njima, pričaju sa njima, da ih slušaju.
Potrebni su im pribrani roditelji koji će ugasiti jebeni televizor i prestati da slušaju na 25 pojačanog Kona i Vučića.
Potrebni su im roditelji koji neće pred njima pričati o haosu, o umrlima, o tome kako će ekonomija otići dovraga i pitanje je kako će se uopšte živeti,
Mi smo ta svetla rupa u dugačkom mračnom tunelu.
Ne smemo im preneti svoje brige, preispitivanja, svoje zlosutne misli, svoj očaj, lako se poseje strah. Svet u kom rastu nije baš magično mesto, mnogo je budala potrpanih u brzi voz spreman da pogazi svakog ko misli svojom glavom.
Možda im nećemo moći uvek obojiti stvarnost,
Možda ih nećemo moći uvek nasmejati,
Možda nećemo biti uz njih svaki dan onoliko koliko su očekivali,
Možda nećemo uvek imati snage da ih penjemo na leđa i pričamo sa njima mirnim tonom,
Ali bismo zaista trebali da ih naučimo da misle svojom glavom, koliko god to zvučalo visokorizično, jer nema ničeg goreg, evo pokazuje trenutna situacija, od onoga kada na ramenima glavu nosaš samo radi reda, pa ti je puni ko kako hoće, sa čim hoće, uglavnom strahom i budalaštinama.
A kada imamo toliko puno glava u kojima žive strah i budalaštine, onda lako svi skupa možemo da skliznemo u provaliju i tada više nije važno da li se ta provalija zove korona ili politika ili kolektivni rijaliti.
Pali smo i nema nazad.
Dodaj komentar