Ćerke političarima prodajemo za 60€ po komadu pa im još i aplaudiramo za 1500 dinara

Koliko košta aplauz u Srbiji? Koliko košta da neki korpulentniji momak maše stranačkim barjakom, a koliko glasno i horsko uzvikivanje parola kojima se titraju mošnice političarima koji novčano nagrade one „najvrednije“ sa 10 evra, crvenom ili novčanicom od dve hiljade dinara?

Nakon nekoliko godina ponovo se na na društvenim mrežama pojavio „cenovnik“ jeftine građanske političke prostitucije.

Kada me neka staromodna osoba sledeći put upita, šta je to transfer blama istog trena pokazaću joj ovu sliku i upitati: „Je l’ osećaš i da li ti je jasno?!“

Zbog takvih golaća, beskičmenjaka i sitničara smo tu gde jesmo. Zbog svih koji ćute i dozvoljavaju da u njihovom društvu, kraju i državi ovakvi tapšači budu najglasniji, izgubili smo kodeks, moral, temelj i putokaz.

Zbog ovakvih incidenata ljudskog roda postali smo stado ili krdo, kako vam draže, a zbog jajarenja, sebičluka i sitnog ćara ništa smo do sramota prošlih i budućih generacija.

To je činjenica, koja se može ispraviti, ali ovakve stvari  moraju se zabeležiti i nikada se ne zaboraviti kako bi deca, koje i onako ima sve manje, učila kako ne treba kad već nisu mogli od nas da nauče kako treba.

Parole koje su bile aktivne pre nekoliko godina  „Aco Srbine!“, „Tako je!“, „Ua fašisti!“ uz naravno propratni aplauz imaju svoju jasno određenu cenu. Bedo ljudska, bez imalo stida, stava i minimalne kreativnosti i slobodne volje prodaješ i što imaš i što nemaš.

Zejtin koalicija može da tapše za novac, mimo svoje volje i uverenja. Mada, šta ako se ipak poklapaju uverenja i finansijski interes pa neko treba malo da se „motiviše“ kintom da zamahne partijskom zastavom brže, jače, bolje ili da uzvikne „Vučiću pederu!“, čuj mene Vučiću, odnosno „Aco Srbine“.

Još jedna slika, ovoga puta friška, onako taze ispod čekića oštre kritike, pojavila se takođe na Fejsbuk grupi Bora Konj.

Ona oslikava stanje svesti i dominantnu karakternu crtu našeg naroda „ćuti, ne laj, biće bolje“. Prodali bi majke, žene, sestre i ćerke zadriglim perverznjacima za stalni državni posao i pišljivu platu. To si izrodio srpski rode.

– Pošto ćera, domaćine?! – ne sme nas iznenaditi pitanje poslodavca iz vladajuće koalicije za nekoliko godina ako nastavimo ovim tempom.

– Pazi ovako, stalno zaposlenje, 70-80 ’iljada mesečno, ruka ruci i tvoja je – hipotetički je odgovor hipotetičkog građanina Srbije koji se usudio da pravi hipotetički lepu decu.

Srbine moj, nemaš hrabrosti da se usprotiviš jer ceniš svoj robovski život ne uočavajući rešetke na kavezu svoje svesti i savesti.

Za koj’ moj se rađaš ako nisi spreman da živiš uspravno, kao „svesni čovek“ na dve noge i uzdignuta čela? Da bi se divio predsedniku države koji misli na naše „bake i deke“ i šalje im kesicu vitamina da ih podseti ko im plaća njihovu pošteno stečenu penziju?!

Za kraj današnjeg društveno – političkog frusta i ova kratka jučerašnja anegdota.

„Domaćin konačno vodi državu, pa im smeta jer smo trn u oku svima sa našim enormnim razvojem i ekonomskim rastom“, reče mi juče jedan fini čovek u neposrednom razgovoru.

Pogledah u stranu onako postiđen njegovim naivnim pogledom na svet oko sebe, bez namere da ljubopitljivo ulazim u nastavak našeg dotadašnjeg dijaloga. Tišina koja je nastala u tom trenutku među nama bila je preglasna. Nadam se da je čuo moju nemuštu poruku – Ako ti je dobro, onda ništa.