Dok „Sirotinjsko carstvo“ dostiže svoj puni sjaj, a „Gramzivost i pohlepa“ se učvršćuju na vrhu; dok „Hipnotisana gomila“ redefiniše „Lobotomiju“, a kroz „Krš i lom“ se ne nazire „Sjajnija budućnost“; dok se „Noćas u gradu“ zahteva „Sloboda ili ništa“ – pitali smo Caneta Partibrejkera kako se odupreti ludilu.
Partibrejkersi su svoju veliku turneju završili prolećnim koncertom u Hali sportova. Svirali su poznate stvari koje dugo nisu svirali. Cela turneja je počela u Kotoru za doček Nove godine. Koncert u Beogradu je kruna cele turneje. U intervjuu za Noizz priča frontmen Partibrejkersa Zoran Kostić Cane.
Kako je bilo na turneji?
– E, da ti kažem, jako čudno je bilo. Trebalo je opet te frekvencije složiti; čuti jedan drugog; biti u bendu; iskazati maksimalnu solidarnost i trpeljivost. U početku je bilo „idi mi – dođi mi“, a onda smo po običaju razvaljivali. Imali smo koncerte i van teritorije Balkana. Video sam da ima željnih ljudi. Ima mladih ljudi, to je najvažnije.
I napolju?
– Ne, napolju je više ta nostalgičarska publika sa svojim drkavim mobilnim telefonima. Ali, ovde, od Kopra do Skoplja, jako je dobro bilo. Ljudi su željni da im se neko obrati, da im nešto kaže, da ih zabavi, da bude ok prema njima.
S tim što Brejkersi nikad nisu bili samo zabava…
– U svemu ima poruka, naravno. Sve se isto dešava samo ima drugačiji nacionalni prizvuk. Isto je i u Hrvatskoj, u Bosni, Makedoniji, Sloveniji… Neki ljudi upravljaju, a narod teško živi. Isto je sve. Ali borimo se iz sve snage. Mora tako da bude. Što si stariji, ovaj posao ti više znači, kad vidiš svoju decu i ostalu decu kako se snalaze u životu, koju oni žvaku piju, kakva je nova moda novoga doba… Zahvalniji sam Bogu na muzici. Na mogućnosti da sam u bendu.
Trenutno ste u dva vrlo bitna benda. Možete li da uporedite svoju ulogu frontmena kultnih Partibrejkersa i glasa Škrtica, kao jedne vrlo uzbudljive pojave na aktuelnoj sceni?
– Ista je priča, isto je sve. Sam si na svetu. Uvek neko sa nebesa pazi na tebe, ali i kad imaš nekog – kad se pogledaš u ogledalu opet si sam. Međutim, bez veze je živeti nametnutu samoću. Ok je samoća pesnička, metafizička. Ali sranje je fizička usamljenost, kad ljudi žive sami, kad ne mogu da se podele sa nekim… Nismo svesni da smo neki nivo komunikacije promašili i da treba otići korak unazad da vidimo šta se dešava. Ceo svet je poludeo.
Mislite da danas svi živimo u toj nametnutoj samoći?
– Ma da, verovatno. Znaš kako, svi kao imaju svoja prava. Evo sad je Dan žena, kakav glup dan. Glup, nelogičan. Šta to znači? Dan žena, a pre i posle tog dana – šta je žena? Nametnuto je sve. Ljudi su zaboravili da se žrtvuju za druge. Izgubljeno je poverenje. Stalno je cimanje, već 30 godina se ovako cimamo. Trideset kuka, majka nam kuka… A život je lep. Jedan – nemaš dva. Provedi ga na korist sebi, svima, zajednici u kojoj živiš.
Treba li se u takvoj atmosferi boriti za normalan život na širem nivou ili pokušati stvoriti neki svoj mikrokosmos?
– I mikrokosmos je normalan život. Sve je normalan život. Kapiraš da ne dođeš u stanje da se okrećeš oko sebe dok pričaš da vidiš da li te neko sluša. To je stanje paranoje. To je sve drugačije u ovom vremenu. Ovde nema razuma. Slušaju se direktive, naređenja. Nemoj ovo, nemoj ono, a zakon štiti krive… Ali lepo je vreme, to je važno.
Za šta je lepo vreme?
– Za životnu fotosintezu. Za biti zadovoljan. Osetiti to. Uživati u tome. Mi ne možemo, mi smo impregnirani… Mi smo stalno nabijeni nekom kompresijom, nekim ludilom. Digitalno doba pravi degene. Ali to što smo betonirani horizontalom ne znači ništa, ako tražimo izlaz i izraz u vertikali.
Šta to znači?
– To znači: nemoj da zabijaš njoku u zemlju i da očajavaš. To je samo jedna nijansa života nekog. Svima se isto dešava. Samo se mi različito pecamo na te stvari. Snaga reagovanja je negde ostala ista, ali je jača jer mi gubimo snagu, životnu energiju.
Čini se da su ljudi u poslednje vreme izvukli glave iz zemlje, da se bunt sa društvenih mreža izlio na ulicu… Umetnici imaju značajnu ulogu u aktuelnim protestima „1 od 5 miliona“, kako vi gledate na to?
– Gledam da ne mislim. Umro bih od tuge ako bi sve zavisilo od mene.
Kako to mislite?
– Stvar je u protoku vremena, trenutak je za mlade, sveže ljude. Lepa mladost, čista mladost – njihovo je to. Svetli primeri tamne od upotrebe stalne.
Kako se vi odupirete ludilu?
– Sve je ludilo, takve su stvari. U mom slučaju život uvek demantuje. Uvek daje nove teme za pevanje, za razmišljanje, nove teme u istom, u jednom. U jednom čoveku uvek ista tema.
Koja je tema koja vas drži od samih početaka?
– Zašto je sve ovako. To sad mogu da ti kažem: kad sam bio mlad, a nikad nisam bio mlad, ja nisam razmišljao. Ne razmišljaš o tome, ti plivaš. Ti furaš kroz život, ubrzavaš vreme za nove teme. Mlad si, tu su cice, lepo vreme, cirka… Nije se tad razmišljalo, više se osećalo. Više se radilo na kvalitetu pesme. A sad, zašto o tome razmišljati?
Gledanje unazad oduzima snagu. Demorališe. Hraniš prošlost. Ja ne patim ni od kakve sentimentalnosti i nostalgije. Radi se o tome da su sentimentalnost i nostalgija sedativi koji se daju ljudima. Prave nam neki svet na koji mi manje-više pristajemo. Kako će da bude – pričaju ti oni koji ne znaju ništa.
I oni ti određuju svašta, to je problem. A sve je kao dostupno, ludilo, tehnologija, tehnološka emocija… Znaš te žvake? Ja se ne bavim tim, ali i o tome razmišljam. Razmišljam o svačemu, najviše o onome što mi ne treba.
A u budućnosti – šta vidite?
– Veliku borbu, uspravljanje čoveka. Mora tako da bude, tako je zapisano. Dobro će pobediti.
Kad?
– Pa, čekaj malo, uspravićemo se onda kad prođemo svoju konstrukciju… Život bez ideja, to je najveća frka.
Dodaj komentar