Branislav Nušić je zbog pesme „Pogreb dva raba“, objavljene u „Novom beogradskom dnevniku“, davne 1887. godine „nagrađen“ dvogodišnjom robijom jer se uvređen u njegovim stihovima pronašao kralj Milan Obrenović, još jedan mnogo bitan tip svog vremena.
Inspiraciju za ovu pesmu Nušić je pronašao u dve sahrane o kojima je govorio ceo Begrad. Na prvoj, sahrani majke pukovnika Dragutina Franasovića, prisustvovao je ceo državni vrh na čelu sa kraljem Milanom, dok zapisi tog vremena ironično kažu da je na drugoj sahrani, majora Mihaila Katanića, prisutan bio čitav Beograd, ali bez kralja i vlade.
Ovo neprisustvovanje sahrani i iskazano nepoštovanje čoveku kojeg je čaršija cenila kao ratnog heroja bilo je tiho komentarisano po gradskim ulicama, ali je samo Nušić pronašao način da javno iskaže nezadovoljstvo podrugljivo se obrativši svojim sugrađanima, na svoj poznati satirični način.
Trideset godina nakon što su Bodler i Flober osuđeni zbog svoje angažovanog književnog doprinosa, slična sudbina namenjena je i Branislavu Nušiću koji je prebačen u Požarevac na izdržavanje zatvorske kazne.
Upravnik ustanove bio je ozoglašeni Ilija Vlah, koji je pročitavši zbog čega je Nušić osuđen odlučio da buntovnika i šaljivdžiju dovede u red. Zabranio mu je da piše, ali mu je dozvolio da čita knjige i novine dok je u samici morao da loži peć za ogrev.
Odlučio je Nušić da od upravnika potraži nešto bolje uslove u kojima bi podnošljivije izdržavao zatvorsku kaznu. Na njegovu molbu, da mu se dozvoli da povremeno piše, Vlah je imao zanimljiv odgovor u vidu saveta koji je ostao zapisan u istoriji.
– Bolje je za tebe, mladiću, da ne pišeš. Pisanje te je i dovelo u apsu. Da si bio nepismen ti bi danas bio valjan čovek i ugledan građanin. A ovako se kao kockar vučeš po apsanama – kazao mu je Ilija Vlah.
Kako nije bio zadovoljan ishodom njegove molbe, niti suštinom ovakvog saveta upravnika, dosetio se da je njegova bivša ujna Marina u braku sa ministrom pravde Gigom Geršićem. Znajući da upravnik čita poštu, Nušić je odlučio da nasamari Vlaha napisavši pismo ministru Geršiću kao da mu je pravi ujak.
– Dragi ujače, imali ste pravo da se ljutite na mene što vam se nisam javio do sada, ali vas nisam hteo uznemiravati. Znam da vas interesuje kako se osećam ovde. Ne mogu reći da mi je ugodno kao kod moje kuće. Ali ne mogu da se požalim. Jedino me ubija dosada od dugog vremena. Kada bi mi dozvolili da pišem, verujte da bih strpljivo sačekao da prođu dve godine robije. Ja mislim da mi se to može učiniti, jer, verujte, ne bih pisao nikakve političke stvari. Molim vas kada dođe moja majka kod vas, pozdravite je i recite joj da ne brine. Pozdravite mnogo i ujna Marinu. Vaš sestrić – stajalo je u pismu ministru.
Navodno je već sledećeg jutra upravnik došao u Nušićevu ćeliju sa pomirljivim tonom.
– Kažu Nušić kuva dobru kafu. Je l’ umeš da skuvaš? Čovek treba sve da nauči, zlu ne trebalo. Eto, da ti nije apse ti nikada ne bi naučio da skuvaš kafu – kazao mu je Vlah.
Pismo je došlo do ministra, pa i lično do kralja Milana, a onda je Nušić ubrzo, naravno, dobio bolje zatvorske uslove. Izdržavanje kazne shvatio je kao avanturu i neprocenjivo životno iskustvo, a zahvaljujući njegovom beskrajnom talentu, snažnom karakteru i inspirativnim likovima sa kojima je delio dane i mesece, nastalo je i čuveno delo “Protekcija”.
Dodaj komentar