Beograd je u svojoj istoriji nekoliko puta pretrpeo razaranje iz vazduha zbog svog nepristajanja da bude ponižavan i ponizan pred silama Zapada koje nikada nisu krile svoje osvajačke pretenzije ka istoku. Samo 23 godine od kraja Prvog svetskog rata i konačne pobede nad Austrougarskom, jugoslovenska i srpska prestonica simbolično i nemilosrdno je okovana bombama nakon prevrata koji se dogodio samo nekoliko dana ranije, odnosno 27. marta.
Slično kao i danas, kada je Srbija okružena NATO-om i poslušnim članicama Evropske unije koje horski, po naredbama, sankcijama napadaju Rusiju, tih dana Jugoslavija je bila okružena silama Osovine i njen pokušaj da izbegne uvlačenje u rat, te naknadnim pristupom Trojnom paktu završio se državnim udarom i svrgavanjem Kneza Pavla. Srednji prst Hitleru nije prošao neopaženo.
Narod je rekao svoje, makar jedan njegov deo, a onda je usledila „humanitarna intervencija velikih prijatelja Srba i srpskog naroda“ i njegovih najvećih ekonomskih investitora u našoj modernoj istoriji.
Viola von Cramon svakodnevno šalje slične poruke Srbiji osamdeset godina kasnije. Rusija je neprijatelj, a Srbiji se neće tolerisati „sedenje na dve stolice“, te joj se preti najozbiljnijim političkim i finansijskim posledicama ukoliko pod hitno ne kaže novo „njet“ svojim vekovnim saveznicima.
Zamislite da su Hitler i njegovi podređeni pacijenti zaduženi za propagandu i integraciju u tadašnji pakt i savezništvo malo promenili retoriku, pozivajući Jugoslaviju da odlučnije krene putem evrointegracija, pristupanju velikoj evropskoj porodici naroda, uz svesno zaboravljanje ključnog dela – pod kontrolom Nemačke.
Uslovljavanje, prinuda i pretnje ne mogu se smatrati prijateljskim ponašanjem. Ukoliko poštujete moju samostalnost, integritet i ljudsko dostojanstvo ne možete od mene očekivati da protiv svoje volje uradim bilo šta, naročito ne nešto što je u direktnoj koliziji sa mojim moralnim načelima.
Silovati žrtvu, a kasnije od nje zahtevati ljubav, da vam se divi i da pristaje na sve vaše prohteve i ucene je nastavak tog stravičnog zločina po etapama. Evropska unija danas više liči na tu Hitlerovu tvorevinu, nego na porodicu suverenih evropskih naroda.
Umesto administraciju Berlina u prvom planu imamo Brisel, a odluke Komisije i Parlamenta postaju amin podređenim nacionalnim parlamentima i vladama država članica. To nije porodica ravnopravnih naroda. Zna se „ko kosi, a ko vodu nosi“, te su i ovi izbori u Srbiji pokazali da politika „EU nema alternativu“ zauzima minornu, gotovo nevidljivu glasačku podršku.
Ovaj dan zauvek će ostaće ubeležen kao dan večitog „prijateljstva“ Nemaca i Srba. Đura nam je oprostio što nas je tukao, a ne bi bilo čudno ukoliko bi im se predsednik Srbije izvinio zbog toga što su morali da troše gorivo i bombe tog 6. aprila 1941.
Niko ne zna šta će se dešavati u narednom periodu, ali raspoloženje naroda jasno je protiv stavljanja na stranu Amerike, Nemačke i drugih država koje su isti zločin prema našem narodu ponovile i 1999. godine. Partnerstvo, naravno, otvorene granice, poslovna saradnja, provod i kafana. Sve može. Ali ucene, prinuda i pretnje, pa to se jednostavno ne radi prijateljima.
Pre ravno dve godine, svet je paničio i vrištao pred naletom korone. Srpsko državno rukovodstvo i grad Beograd pljunuli su u lice svojoj istoriji, svojim dedovima i neizbrojanim žrtvama Nemačke. Te 2020. godine Beograd je svetleo u bojama nemačke zastave. Baš 6. aprila i baš Nemačke. Beogradom se na svakom ćošku i sa svake bandere (ha, Bandere!) zaviorila po jedna zastava Nemačke.
Zašto? Pa zato što je to bila navodna poruka solidarnosti Nemačkoj u njenoj borbi sa koronavirusom. Da nije tragično bilo bi smešno. Kako se poniženje presvuklo u solidarnost. Svaka čast autorima performansa „Pišaj po sirotinji“, Aleksandru Vučiću, Ani Brnabić i Goranu Vesiću, na tom novom trojnom paktu u istoriji Srbije.
Dogovor kuću gradi, kaže naš narod, a neko nam je kuću više puta u jednom veku rušio iz vazduha. Pobio nedužne civile i decu koja su tek trebala da poveruju u njihove bajke, da nauče šta znači korist, interes i kako se saradnja objašnjava pretnjom.
Spalili su naše kulturno blago napadom na Narodnu biblioteku, očito i nedvosmisleno vojni cilj u zemlji Liliputanaca, pokušali su i većoj meri uspeli da nam unište vredne istorijske dokumente, razrušili stotine civilnih objekata i stambenih zgrada, pobivši nekoliko hiljada ljudi u samo par dana. Podelili su Jugoslaviju, Osovinci i Trojanci među sobom, onako, prijateljski.
Neke stvari se ne smeju zaboraviti, ne smeju se nepravde smetnuti s uma, jer iz njih onda ništa naučili ne bi. Ruka ruci, dogovor da, ucene ne. Srbija, odnosno srpski narod, iz svih ovih razloga, iz svojih istorijskih lekcija, poraza i pobeda, nikada neće uvesti sankcije ruskom narodu i nikada neće verovati u nemačku ljubav prema Srbiji. Jednostavno ne biva.
Nije bitan Putin, nije bitan Vučić. Oni su smrtnici prolazni. Ostaje duša slovenska, ostaju žrtve i heroji koji su živote dali u borbi protiv Nemaca i njihovog nacizma.
S toga, Viola – hvala, ali ne hvala.
Dodaj komentar