Pisac, scenarista, novinar, Partizanovac, simbol i legenda jedne evropske prestonice i države koje više nema. Duško Radović ljudima je ostao u sećanju po svojoj neprevaziđenoj emisiji „Beograde, dobro jutro“ na radiju Studio B, gde je izvanrednim aforizmima ulepšavao sunčana, ali i oblačna i sumorna jutra svojih sugrađana.
Živeo je i stvarao u Titovoj Jugoslaviji, kada je svaka napisana ili izgovorena reč bila merena od strane partije, kako se slučajno ne bi dozvolilo vređanje poretka i najistaknutijih članova samoupravne zajednice.
U ovo naše doba obesmišljene demokratije, kada je ova mučena ideja izvrgnuta ruglu dok se svi zaklinju u dugačku paletu sloboda, a slobode nema ni za lek, nekadašnja partijska cenzura mu dođe nešto slično današnjim ’faktčekerima’ ili kako im lepše stoji ’fakatčekerima’ i njihovoj selektivnosti i tapiji na dozvoljenu istinu.
Duško je svojim inovacijama, veštim i subliminalnim porukama radio na razmagljivanju svesti onih ljudi koji su se budili njegovim promuklim glasom, davajući im teme za razmišljanje i održavajući im potencijal za kritičko razmatranje ulepšavane stvarnosti.
„Beograde, dobro jutro“ započela je sa emitovanjem 1975. godine, a nakon Titove smrti 1980. ovaj neprevaziđeni jutarnji koncept opstao je na programu još samo tri godine. Njegovi karakteristični aforizmi odnosili su se na sve sfere iz života običnog Beograđanina, bio je čovek iz naroda i glasnogovornik svega što tišti ljude koje bi sretao na ulici, u pozorištu, kafani ili stadionu.
Jugoslavija je izgubila vođu, a njegovi naslednici, ti partijski poltroni i društveni paraziti, nisu dorasli zadatku očuvanja ’bratstva i jedinstva’, te je njihovim zaslugama i uz nesebičnu pomoć velikih sila i njihovih interesa sve urađeno na postepenom početku onoga što nazivamo pakao devedesetih.
Kao i svaki individualac sklon promišljanju i uočavanju anomalija obezglavljenog društva, Duško je predvideo sunovrat jednog sistema, lepe zemlje i u njoj dobrih ljudi. Obraćao se onima koji su želeli i umeli da čuju, ali su ga slušali i kao pretnju shvatili baš ti pomenuti poltroni, uplašeni i željni da sačuvaju nezaslužene privilegije.
Emisija o kojoj je ovde reč, koja se i danas rado preslušava putem Jutjuba i koja podseća na neka spokojnija vremena kada se na medijima mogao naći čovek kalibra Duška Radovića, nakon jednog uvodnog dela više nikada nije otišla u etar.
Duškovi aforizmi ocenjeni su kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom“ te je zbog naređenja ’odozgo’ njegova emisija ukinuta i skinuta sa programa samo nekoliko dana od emitovanja sporne „epizode“.
Nakon velikog protivljenja javnosti i pritiska na vlasti da odustanu od jedne takve pogubne odluke, tadašnji rukovodioci popustili su ponudivši Dušku da nastavi sa uređivanjem i vođenjem svoje emisije. Njegov odgovor, izrečen u autentičnom stilu, iskazuje i otkriva nama mlađima o kakvom dostojanstvenom čoveku se radilo.
Upravo se iz ovih reči može naučiti vredna lekcija o časti i dostojanstvu, o onim zaboravljenim vrlinama koje su danas, u ovo kapitalističko grabljivo doba smatraju za zastarele, suvišne i opterećujuće ljudske osobine.
– Ja jesam mali čovek sa radija, ali nisam onaj koji se pali na dugme – glasio je odgovor koji se i dalje prepričava.
A u čemu je ’kvaka’ i sa čime je Duško iskočio iz šina društvene stabilizacije i čime je isprovocirao tadašnje drugove balegare, u skupim odelima, da mu oduzmu njegovo čedo?
Nakon nikada preskočenog „Beograde, dobro jutro“ usledio je niz aforizama koji bi i danas, gotovo 40 godina kasnije, bili podjednako aktuelni kao tih ranih osamdesetih. Mnogi ti isti balegari, zamenici, rukovodioci, direktori i predsednici ko zna čega sve, našli su se uvređeni, povređeni i podložni neželjenim promenama kroz te njegove oštroumno zapisane i izgovorene misli.
„Mnoge badavadžije statiraju u društvenopolitičkom životu. Niti imaju šta reći, niti šta mogu uraditi. Oni su živi spomenici nedavnoj prošlosti, kojoj danas palimo sveće.“
„Čuvajmo rukovodioce jer nemamo druge. Za svakog povređenog rukovodioca, biće streljano pedeset novinara.“
„Mrzimo intelektualce, intelektualci su pederi. Oni misle da sve znaju, a znaju samo ono što mi ne znamo.”
„Neki mladi ljudi postali su činovnici visokog ranga. Njihova obaveza nije da tumače i štite interese svojih vršnjaka, već da se bore protiv njih.“
„Kad već moramo i možemo bez Tita, mogli bismo i bez svakog drugog. Ko misli drukčije, neka kaže.“
„Ko našim radnicima, iz neposredne proizvodnje, ne daje da ovladaju dohodkom i da budu u samoupravnom društvu ono što bi trebalo da budu? Jedino vlast, nema ko drugi.“
„Teškoće se podrazumevaju, one su prirodne. Ne može se živeti bez teškoća. Prirodno je i to da ne možemo biti zadovoljni teškoćama. Što je više teškoća, sve smo nezadovoljniji. I to je prirodno. Prirodno je i to, da se moramo boriti protiv teškoća, a ne protiv nezadovoljstva.“
„Juče nam je Elektrodistribucija poklonila malo struje da vidimo pobedu naših fudbalera. Rizik je bio veliki, ali se sve dobro završilo. Danas smo srećni i zahvalni svima koji su bili tako dobri prema nama, iako to nismo zaslužili.“
Iznova preslušavam ove novosti iz prošlosti pitajući se da li je moguće da se i danas nakon skoro 40 godina ništa nije promenilo. Mi iz ove buduće sadašnjosti, gotovo napredne u odnosu na samoupravnu prošlost, imamo tu neizmernu sreću da je naš drug Tito živ i zdrav, iako izložen “stravičnim i neprestanim napadima na njega i njegovu porodicu”.
Toliko je dodirnih tačaka da sam konstantno na granici između smeha i suza. Naš drug Alek i njegovom svetom rukom odabrani rukovodioci takođe su živi spomenici mladosti naše i naših roditelja, kojoj zapravo više ni sveće ne palimo jer želimo i ne uspevamo da zaboravimo.
Na koji način i kako protumačiti “čuvajmo rukovodioce jer nemamo druge” i “za svakog povređenog rukovodioca biće streljano pedeset novinara”!? Pomalo u šali, a verujem i u zbilji priličnog li procenta, Duško je direktno svojim oštrim umom još onomad putovao u ‘dve i dvadesete’. Bio je van vremenski, a njegova veličina, kao i kod svih velikih ljudi očiglednija je protokom vremena.
Pomenuo je čak i pogrdan nadimak za najstarijeg mladog intelektualca i iskusnog političara srednje generacije. Kako li je pogodio, sunce mu njegovo disidentsko!? Uočavao je ondašnju pogubnu kadrovsku politiku i te mlade partijske jastrebove koji vrebaju i kidišu na funkcije i izmišljena zvanja i priznanja.
Predvideo je i neke Barbare, koja bi mu igrom sudbine da je poživeo bila koleginica sa Studija B, ali i mlade Langure, Kebare, Orliće i ostale Sline, pa sve do mlađane lavice i hijenice Nevene Đurić koja nam se predstavlja kao nada i budućnost društvenopolitičkog života. Jezivo. Nevena nema potencijal da tumači snove i težnje svoje generacije, već jedino da agresivno i u punom gasu reprodukuje prethodno napisano. Do prve krivine i rečeničnog zastoja. Onda Ćuta.
Možemo mi i bez ovog našeg Tita, koliko god da postoje ovi klinički neispitani ljubitelji lika i dela predsednika ,od kojeg je vreme započelo i sa kojim će se, veruju sledbenici, i završiti. Nema više samoupravnog društva, ali ima samopartijskog ili samonaprednog. Postoje i preživeli primerci radnika i radničke klase koja je samoponižena i samouništena zahvaljujući nekim, takođe “mladim nadama” koje su i danas predstavljeni kao “ekonomski stručnjaci”.
Postoje i radnici Kolubare koji se ponovo bude i bune protiv nesposobnog rukovodstva. Postoji i problem sa energetskom stabilnošću i upozorenja na tragu“za ovu godinu ok, a dogodine šta nam bog da i održiva energija”. Postoji, istina je i to, naša zahvalnost našem drugu predsedniku što brine o nama i što nam je uplatio svima ovu crkavicu od trideset evra milostinje kako bi se oni, koji treba da se sete, setili da svoju zahvalnost iskažu hemijskom olovkom kada se nekako s proleća bude odlučivalo ko će nas, kako i u kojoj pozi kecati i ne silaziti nam s leđa naredne četiri godine.
I teškoće jesu najprirodnije, kao i naša kolektivna stvarnost. Prirodna je i normalna u sledu nesrećno donetih odluka. Nezadovoljstvo je posledica, s tim da je Duško imao tu sreću da živi u vremenu ublaženih i nedovoljno ogoljenih posledica. Nezadovoljstvo je odavno preraslo u očaj i bes, a oni su kolektivno evoluirali u apatiju potpomognutu bensedinima, valerijanama i ostalim kokicama za projekciju rijalitija ‘Beograde, laku noć’.
Nedostaju ovakvi ljudi, ovakve emisije i prijatne note s prvim jutarnjim zracima ovog najzagađenijeg vazduha na svetu. Duško bi se zgrozio kao i svaki pristojan čovek, a bilo bi izuzetno zanimljivo čuti njegove komentare na dešavanja u voljenom gradu Beogradu, u voljenom Partizanu i Nevolji u kojoj se zadesio. Saslušati i protumačiti njegova razmišljanja o aktuelnom drugu Titu i njegovoj improvizaciji, ali bi možda najzanimljivije bilo videti kako bi se on postavio prema svim ovim današnjim zabranjenim i cenzurisanim temama i aspektima različitih mišljenja u nikad slobodnijoj i nikad zatvorenijoj i zatrovanijoj društvenoj realnosti.
Umro je dve godine nakon što je emisija ukinuta, a sudeći po naknadnim dešavanjima koja su čekala Beograd i Jugoslaviju, čini se da nas je Duško napustio baš na vreme, da ne gleda kako se njegove kritike obistinjuju na žalost svih njegovih vernih slušalaca.
Jedna rečenica Duška Radovića sažela je svu filozofiju života
Dodaj komentar