“Voleo bih ovde da živim mesecima”, govorio je Đorđe Balašević svom dugogodišnjem prijatelju Milanu Naperotiću, poslovnom čoveku iz Istre sa kojim ga je godinama vezalo neraskidivo prijateljstvo.
Oni su prijatelji još iz vojničkih dana, kada su obojica služila vojsku u zagrebačkoj kasarni “Maršal Tito” i kada ga je Naperotić, koji je bio “vođa orkestra”, pozvao da zajedno nastupaju u vojničkom orkestru.
Upravo je njega Đole opevao u stihovima “a u vojsci sam stekao druga do groba, i hroničnu upalu zgloba, suvenir na stražarske dane”, 1983. u hitu “Svirajte mi jesen stiže, dunjo moja”, jednom od onih koji se pamte zauvek.
Danas se, naravno, Milan Naperotić dobro seća tih dana, ali, nerado ih deli sa javnošću, smatrajući da je to deo njihove intime. Ipak, svestan je koliko zanimanje vlada za Đoleta.
Seća se pre svega prijateljstva dužeg od četiri decenije, u kojem je bilo mnogo lepih dana, druženja sa neverovatno talentovanim umetnikom, Đoletovog dolaska u Istru, gde je na kraju kupio i kuću, “za stare dane”. Nažalost, nije ih dočekao.
View this post on Instagram
U vojsku je Đorđe došao u februaru 1980, tri meseca nakon Milana, u vreme dok je Josip Broz već vodio životnu bitku. Svako ko je želeo da svira u sastavu morao je da prođe audiciju, a Milan je odmah propustio Đorđa, koji je u stavu “mirno” čekao odgovor. Tokom vojničkih dana bilo je bezbroj anegdota, poput one kada je u kasarnu trebalo da dođe admiral Branko Mamula, tadašnji načelnik Generalštaba JNA.
Vojni orkestar se, mnogo pre dolaska visokog gosta, postrojio, ali Balašević je ogladneo. Zamolio je Milana da odu do prodavnice, što pred Mamulin dolazak nije bilo baš jednostavno. Milan se dosetio, “prijavio” je kvar mikrofona i izneo spasonosnu ideju da sa još jednim vojnikom treba da ode u grad kako bi rešili problem. Izašli su do prodavnice, kupili sendviče i bostan, a kada su se najeli, vratili su se u kasarnu i mikrofon je odjednom profunkcionisao.
“Govorio mi je: ‘Pomogao si mi u vojsci, a neću ti moći ničim uzvratiti'”, priča Milan, pa dodao:
“Odmahnuo sam rukom, jer čime bi trebalo da mi uzvrati, a Đorđe je rekao: ‘Da li bi mi dozvolio da ti budem kum?'”
I tako je dvojicu prijatelja povezalo i kumstvo, a Milan u šali kaže da ga je Đole “zaprosio”. Druženja po Istri su se nastavila godinama kasnije i bili su to, priseća se Naperotić, divni, nezaboravni trenuci. Kada bi Balašević dolazio u Istru, uvek su bili zajedno.
“Bio mi je više nego brat, naše prijateljstvo smo sami izabrali”, naglašava Naperotić.
Odlazio je Milan na Đoletove koncerte u Sloveniju, a onda je došlo vreme i za koncert u Puli, čiju organizaciju je i sam pomogao:
“Bilo je to 16. juna 2001. a koncert je bio humanitaran, za pulsku bolnicu. Teško je opisati atmosferu koja je vladala, bilo je prepuno emocija, jedan, slobodno mogu da kažem grandiozan koncert. Nije bilo ni posebne reklame pred nastup Balaševića, a mnogi su bili skeptični hoće li koncert uspeti, da bi to na kraju bio trijumf, nezaboravno veče u Puli. Mogu samo da kažem – nešto posebno.”
Odlazio je Balašević kod svog druga iz vojske, Istru je obožavao, obilazili su mesta zbog kojih je Istra zaista raj. U jednoj od poslednjih poruka svom prijatelju, Balašević je za Istru rekao: “To je pola puta do raja”. Šarmirao je Istrijane svojim humorom, kada su shvatili njegov način komunikacije, oduševili su se.
“Znate, sve ove godine od Đorđa nikada, ali doslovno nikada, nisam čuo da kaže neku ružnu reč za bilo koga. Bio je zaista svetski čovek i tako su ga ljudi doživljavali i razumeli. Naravno, bilo je i onih koji ga nisu razumeli, ali takvih uvek bude”, kazao je Milan.
Dvojici prijatelja bili su najvažniji razgovori pre i posle koncerata u Istri, u kojima je Balašević ponavljao kako bi voleo da bude što više tamo, jer uživa.
“Dobri ljudi pobeđuju”, kaže Naperotić dok se seća svih Scila i Haribda koje je prošao veliki umetnik i čovek.
Više nema ni Arsena Dedića, ni Olivera Dragojevića, a sada ni Đoleta Balaševića. Trojica velikana su otišla, a Naperotić kaže da smo izgubili i predivne ljude:
“Neponovljive. Imali su i sličnu životnu liniju, voleli su život, živeli su ga punim plućima. A meni će moj prijatelj silno nedostajati.” prenosi B92.
Imala 2 moždana udara i ama baš sve zaboravila, a Đoletova pesma joj vratila pamćenje
Dodaj komentar