Svaka ulica, svaki komad kamena, svaki toranj crkve koji je u večnost utkao ispratio ga je baš onako kako je zaslužio. Niko nikada nije umeo da voli Novi Sad rečima i onim prepoznatljivim šmekerstvom prožetim kroz svaki atom kako je to umeo Balašević.
Zbog njegovih stihova brojaćemo korake tom Dositejevom dok nas bude, a sam pogled na tablu na Ulici Jovana Cvijića činiće i dalje da se svako ko se Novosađaninom smatra oseća baš kao kod kuće.
Zauvek su mu zahvalni i dečaci Detelinarci, a i ljudi koji svakodnevno kanal prelaze Klisanskim busom jer kad završiš u Đoletovoj pesmi ni krcati bus ti teško ne pada.
Oduvek su Limanci bili posebna sorta, a baš to što „Liman uz Dunav teče“ je ono što svaki Limanac ističe kao prednost bez koje se ne može.
Opevao je svoju Salajku, Telep, Pezos, Tvrđavu, most, Štrand, korzo… Sve puteve koji vode njegovom Novom Sadu…
U danima kada se plače zbog nenadoknadivog gubitka, zbog strahotne praznine, zbog ličnog osećaja napuštenosti i pitanja koje neumitno danima lebdi nad Novim Sadom „šta nam je to još ostalo“, u danima u kojima se smeje zbog onih najtananijih sećanja na one najintimnije trenutke, na prve ljubavi, na iskru u očima, u danima kada kada se ljuti zbog toga što nismo na vreme slušali, ranije se borili i odlučnije zahtevali slobodu, njegov Novi Sad se ujedinio.
Panonski mornar preplivao je Dunav, a u sasvim mirne vode sa Keja ga je ispratilo više od 25.000 večno zahvalnih Novosađana, njegovih nas. I baš kao u pesmi, dok je Tvrđava puštala mesec nad Varadinom, oprostili smo se od našeg komšije, prijatelja, sugrađanina, onog ko nas je znao sve i sve razumeo, onog koji je bio Novi Sad više od bilo koje građevine, spomenika, parka…
“Cirkus” je otišao, a ostala je nada da ćemo se sresti “na nekoj drugoj predstavi, u nekom drugom cirkusu”… Do tada “Čuvaj mi Bože Novi Sad od svega što ga spopalo…”
Mirno more…
Jergović: Balašević je jedini koji je radio protiv svoje popularnosti. Radio je ono u šta je verovao
Dodaj komentar