Možda ste već videli kratki video raširen na društvenim mrežama i objavljen u nekim novinama, u kojem je policija na ulici zaustavila gospođu stariju od 70 godina, koja zbog svojih godina, prema propisanim merama protiv epidemije, nije smela da napušta svoj stan.
Na pitanje policajca šta traži na ulici, ona je izjavila da se zove Olivera i da se vraća kući nakon što je bila kod drugarice na času engleskog jezika. Možda ste se nasmejali ovom videu, ali verovatno samo zato što niste razmišljali.
Nekoliko dana kasnije novine su objavile da je sud baku Oliveru strogo kaznio u iznosu od 50.000 dinara. To je za svakog penzionera veoma visok iznos, naročito kada se, prema nekim izjavama, baka Olivera kretala u pocepanoj obući.
Na prvi pogled pravda je zadovoljena, no da li je to baš tako? U slučaju bake Olivere postoje dva veoma velika problema koja zahtevaju razjašnjenje, piše Zoran Milivojević za Politiku.
Ismevanje i kazna
Prvi se tiče postupanja policijskih službenika. Prvo pitanje je da li su imali ovlašćenje da snimaju baku Oliveru? Snimano je verovatno telefonom s mesta suvozača.
Drugo pitanje je da li su policijski službenici snimali kao službena lica ili su to vršili privatno tokom obavljanja službene dužnosti?
Treće pitanje je na osnovu kog ovlašćenja su snimak delili drugim licima, što je verovatno dovelo do toga da bude postavljen na društvenim mrežama?
Četvrto pitanje je da li su na taj način ugrozili neko pravo bake Olivere, na primer pravo na privatnost, pravo da ne bude predmet masovnog ismevanja na društvenim mrežama i u novinama?
Peto pitanje je da li baka Olivera ima pravo na novčanu odštetu, ukoliko su povređena njena zakonita prava?
Nisam pravnik, zato javno postavljam pitanja u nadi da će na njih odgovoriti neki pravnik, policijski starešina, neko iz kancelarije poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Ili da će se neki dobar advokat zainteresovati za ovaj slučaj.
Ono što me takođe zanima jeste da li će nas ubuduće svaki policajac, koji na primer vrši saobraćajnu kontrolu, snimati svojim telefonom, i ako je dovoljno „smešno”, to deliti preko neke od telefonskih aplikacija i stavljati na društvene mreže?
Drugi veliki problem tiče se jedne podgrupe starijih građana kojoj možda pripada gospođa Olivera. Poznato je da u starosti stare svi organi, pa i mozak. Posledica toga je da se značajno smanjuju mentalne funkcije, naročito sposobnosti shvatanja i pamćenja.
Postoji više razloga za ovo propadanje koje se naziva demencija. Kada je ovo, u prevodu s latinskog, „odumljavanje” veoma razvijeno, njega je lako prepoznati.
Proces propadanja moždanih struktura, a s njima i mentalnih funkcija je spor, traje godinama, tako da ga jedno vreme nije lako prepoznati. Zato rodbina onih starih ljudi kod kojih je proces dementnosti odmakao, ali još nije prepoznatljiv, njihovu promenu u ponašanju doživljavaju kao bezobrazluk ili kao zlobu zbog čega padaju u grešku pokušavanja da ih „prevaspitaju”.
Drugim rečima, postoje stari ljudi koji su „poludementni”, a kod kojih se na prvi pogled ne prepoznaje njihova bolest.
Kada ovakva starija osoba živi u okviru porodice, njeni članovi je kontrolišu i brinu o njoj. Kada demencija uzme maha, u velikom broju slučajeva ponašanje dementne osobe postaje opasno i za nju i za ukućane, tako da je jedini izbor smeštanje u dom gde je osoba pod stalnim nadzorom.
Međutim, kada ovakva poludementna osoba živi sama, tada je prepuštena sama sebi. To znači da nije u stanju da razume zašto ne sme tokom epidemije da izlazi izvan kuće ili jeste u stanju da razume, ali to sutradan zaboravi.
Kontrola i prevaspitanje
Tu se opet vraćamo na gospođu Oliveru, koja živi sama i koja je po mišljenju onih koji je poznaju „blago” dementna. Naravno, ispravnu dijagnozu može da postavi samo psihijatar tokom pregleda, u čemu mu pomaže mišljenje pacijentovog okruženja.
To što se gospođa Olivera može videti da šeta Palmotićevom ulicom i njenom okolinom, oni koji je poznaju upravo tumače stanjem njenog uma.
Zbog svega rečenog, apelujem da policajci, tužioci i sudije shvate da postoji potkategorija starijih koji imaju početnu demenciju i da prema njima budu blagi, jer oni ne reaguju na „prevaspitavanje” i kažnjavanje jednostavno zato što ne mogu da shvate o čemu se tu radi.
Gospodo, toliko postavljenih pitanja, a jedno, ključno, ste zaboravili. Otkud državi, koja je protivustavno, izvršila državni udar pravo da kažnjava građane? Kazne ne treba plaćati, s u slučaju zatvaranja, kada se ponovo uspostavi vladavina prava, svi oštećeni građani treba da tuže državu. Sa kojim pravom i po kom osnovu, oni koji su ukinuli najviši državni zakon, zahtevaju od građana da poštuju zakone? Ima li iko normalan u ovoj državi?