Putovati autobusima, automobilima, motorima, vozovima ili avionima može biti fantastično iskustvo, a neke relacije se pamte do kraja života zbog uzbuđenja koja se mogu dogoditi na putu. Poseban doživljaj predstavlja ipak putovanje stopom, makar i na kratkim relacijama, jer ta neizvesnost i čudan adrenalin teško da sa sobom nose ostali vidovi transporta.
Na društvenim mrežama povela se polemika o neobičnim iskustvima na auto-stopu, a samo oni koji su na ovaj način putovali znaju da se čar ne krije u dolasku na željenu lokaciju, već je najlepši deo iščekivanja i čikanja sreće koja vas tog dana izdaje ili prati u stopu.
Neko ko je preživeo traumatično iskustvo na stopu verovatno se ne bi složio u konstataciji da postoji nešto magično u podignutom palcu desne ruke pokraj puta. Nekada je stop bio normalna pojava, ali je danas u najezdi ovih krvoločnih vesti o manijacima, silovateljima i raznoraznim ubicama po medijima osećaj straha od nepoznatog višestruko uvećan.
Ljudi su se ranije zaista više družili, bili su bliži jedni drugima, a internet, društvene mreže i uopšte ova vrsta tehnologije odvojila nas je od bazičnog osećaja društvene povezanosti.
Obožavam putovanja, a verovatno od svih mogućih opcija najmanje mi prija vožnja autobusom. Vozovi, avioni sigurno su favoriti u ponuđenim opcijama, motor ne vozim, a kolima je komfor gotovo zagarantovan. Ali stop, to je poseban osećaj.
Iskustva su raznorazna, od običnih ljudi koji nisu zainteresovani da se bolje upoznaju i sa tobom razgovaraju, već samo žele da pomognu i nastave dalje sa svojim životima, do onih koji su spremni da odmah krenu na žurku i pridruže se u pravljenju ’štete’.
U moru sećanja, izdvaja se momak koji je mene i tadašnju devojku povezao od isključenja kod Merošine sve do Prokuplja na adresu, kod nane i dede. Bio je krupan tip, vojnik u uniformi, sa čuvenom Golf dvojkom.
Nakon pola sata bezuspešnog stopiranja, pred sam kraj zalaska Sunca, bio je jedini koji se smilovao da nas poveze. Sećam se, skontali smo da je stariji godinu dana od mene. Kad se setim njega u uniformi i mene balavca koji samo traži zabavu dok studira proklete političke nauke, ta razlika u godinama sada deluje još neverovatnija.
Pitao sam ga da li mu je frka da pokupi neznanca u sumrak, a njegov odgovor me slatko nasmeje i dan danas:“Možeš samo da probaš nešto.“
Nakon početnog ’razbijanja leda’ krenuli smo u razgovor i tu saznajem da je završio likovnu akademiju, da od malena obožava slikarstvo, ali da je zbog nedostatka posla u selu između Žitorađe i Prokuplja odlučio da se prijavi za profesionalnu vojsku, koja je tih godina tek oformljena u Srbiji.
Pričao mi je tada još kako ih često šalju na administrativnu liniju sa Kosovom, kako Albanci prelaze i kradu šumu u okolini Kuršumlije, kako se često i zapuca sa jedne na drugu stranu, ali da to nikada neću čuti na TV-u.
Iako tada vrlo mlad, ostavio je na mene utisak zrelog čoveka koji ne beži od života, već se suočava sa njim prihvatajući izazove koji se pred njega postavljaju. Od svoje dečije strasti i maštaranja morao je da odustane zbog materijalne nesigurnosti, da umesto četkice i boja drži pušku i opasač. Odvezao nas je na ulaz u grad, pozdravili smo se bratski i poželeli sreću jedan drugom za neki naredni period. Hvala mu i danas.
Bilo je svakakvih primera, ali zaista niti jedno jedino loše iskustvo. Ostaje mi žal što onomad nisam poslušao predlog drugara da usred februara krenemo stopom za Pariz kako bi uhvatili let za tri dana koji bi nas doterao do ostrva Sent Martin. Nadoknadiće se valjda i ta avantura jednom.
Gledao sam po mrežama kakva iskustva su imali drugi ljudi, a neki od komentara su se sami izdvojili.
Jedan je momak stopirao voz po povratku sa Gitarijade, a taj stop doneo mu je i neke ljubavne priče.
„Napih se ja tako jedared na gitarijadi, pa stadoh pored pruge i stopirao voz… Neke klinkice se smejale, pa kad videle da voz usporava i staje da uđem, brzo i one zame. Ušli u lokomotivu kod mašinovođe, OGROMAN znak “Zabranjeno pušenje”, a ja nonšalantno vadim cigaru, a devojka me vuče za rukav i pokazuje na znak… A ja ono… Jes bre, al’ sam nekulturan… Odmah zatim, rekoh mašinovođi, majstore, ćeš pljugu? On: ‘Može brate.’ One izneverovale…
Sve mi pokupile broj, i završih ‘ladno sa jednom od njih u vezi… Prvi izlazak nam je bio krađa bicikla od njenih roditelja u sred noći, odlazak par kilometra do reke i kupanje k’o od majke rođeni… Drugi je bio preskakanje ograde bazena i noćno kupanje, a treći, drugar ispraznio sprat kafića, postavio onu crvenu traku za svečanosti i čim smo ušli, on će meni ‘izvol’te gospodine’ sklanjajući traku i upućivajući nas na sprat…
Svetlo ugašeno, i na svakom stolu je bila sveća, čak je i kamere ugasio da bi imali privatnost… Odmah pao ses na bini… Nakon par godina veze nismo više zajedno, ali i dalje smo najbolji drugari koji razmenjuju cure (ona je bi)… Tako da, eto, baš jenog lepog iskustva što se tiče stopiranja.”
Neko je na stopu naučio i važnu životnu lekciju, dobio savet za budućnost, kao i svojevrstan amanet od svog spasioca.
“Jednom sam stopirao i to nikad neću zaboraviti. Drugarica glumila u predstavi u Rakovici u kulturnom centru, predstava se odužila posle ponoci, a ja i drug nemamo kako nazad na Karaburmu. Niko ne vozi, nema prevoza, mi bez dinara. Zovem burazera on se ne javlja, on zove ćaleta, ćale spava i mi krenemo peške.
U sred Košutnjaka nama padne na pamet ideja da stopiramo kao iz sprdnje usput dok idemo. I prolazi neki džip i ja dižem ruku i lik staje. Mi u šoku, prilazimo do prozora, lik ćelav, istetoviran, namršten, sve ful. Pita šta je bilo, mi objasnimo i on kaže ne mogu da vas vozim na Karaburmu ali baciću vas do centra.
Sedimo mi sa njim usrali se živi, on kreće da nas ispituje ko smo, šta radimo valjda i njemu nije bilo svejedno, mada je mogao da nas usere od batina obojicu. U jednom trenutku mi spomenemo glumu i lik se promeni za 180 stepeni.
‘Ja glumu obožavam, ja sam hteo da upišem akademiju ali je krenuo rat’ i kreće u skroz drugu priču, mi se zgotivimo i stižemo do centra i tu mi šapne drug kao ajde da vidimo šta imamo od para po džepovima pa da mu damo.
Mi krećemo da rovarimo on se okreće, nasmeje se i zavuče ruku u džep i izvadi hiljadarku i kaže evo vam za noćni. Mi kao nemojte, nema smisla kako da vam se odužimo….
I lik izgovara ‘sledeci put kad nekome bude trebala pomoć, pomoći ćete mu i nećete tražiti ništa zauzvrat’ i ode. Posle smo nas dvojica celu noć blejali u parku i pričali o tome.”
Bilo je i onih, blago je reći šokantnih komentara.
“Ne stajem nikome, no ako moram baš stopirat po noći, nosim pištolj uza se”, napisao je jedan od korisnika društvene mreže Redit.
Devojke se uglavnom susreću sa nepristojnim ponudama, mada uglavnom sve završava na ljubaznom zahvaljivanju i odbijanju drumskih šarmera. Sigurno da se može dogoditi da takva ponuda bude uzeta i u razmatranje, u slučaju da se javi neka doza privlačnosti među neznancima.
Kakva vi iskustva i sećanja nosite sa stopa? Pišite nam u komentarima.
Holanđani na putovanju po Srbiji: Prelepo jezero, ružno smeće. Sram vas bilo!
Dodaj komentar