Sadržaj
Dokument koji je objavljen u potpunosti lapidarna je prezentacija biografije Slobodana Miloševića, na jednoj strani: profesionalna prošlost, obrazovanje, lični podaci, jezici koje govori. Na njemu je datum, 7. avgust 1997. Sve informacije koje su ovde veoma su poznate.
Jedini zanimljivi podatak je što je pisalo da Milošević „pije viski i puši cigare“. Zašto je ovo uključeno? Najverovatnije da bi se eksploatisale lične preferencije, koje bi mogle da budu Miloševićeva slabost. Možda je to bio signal za način kako da se opusti, da se podmiti ili čak, još dramatičnije, da se otruje.
Tokom Hladnog rata, ovo je očigledno bila standardna operativna procedura glavnog rivala CIA, KGB-a. Arhive Mitrohina, primera radi, otkrivaju da je KGB planirao da otruje dugovečnog jugoslovenskog lidera Josipa Broza Tita poklonom u kojem je bio nakit. Samo je nagla i misteriozna smrt Staljina stavila definitivnu tačku na te planove.
Ostalih sedam dokumenata su nešto duži rezimei Miloševićevih aktivnosti i ličnih crta i svi su, kao što je već napomenuto, umereno cenzurisani. Oni pokrivaju period od 23. juna 1992. (datum prvog dokumenta) do 12. avgusta 1999. (datum poslednjeg dokumenta). Zarad bolje preglednosti i shvatanja, u analizi i diskusiji ispod, nazvaću ih DOC-1, DOC-2 i tako dalje.
DOC-1, napisan 23. juna 1992, kada je rat u Hrvatskoj buktao a onaj u Bosni tek počeo, opisuje Miloševića kao „promućurnog taktičara“ koji dobro zna kako da manipuliše srpskom i jugoslovenskom političkom scenom kako bi se zadržao na vlasti.
On takođe opisuje Miloševićev uticaj na Srbe u Bosni i Hrvatskoj, sve sa citatom izjave Gorana Hadžića, srpskog političara iz Hrvatske, da je Milošević „najveći živi političar“. Ovde se Miloševićeva strategija opisuje kao bazirana na „nacionalnim emocijama“ i kaže se da je uspešna.
DOC-1 takođe naširoko apostrofira političke snage i aktere koji kritikuju Miloševića. U stvari, fokus na opoziciju biće jedna od glavnih odlika svih sedam dokumenata. Broj opozicionih aktera o kojima se govori će se umnožavati kako vreme prolazi i kako Milošević počinje sve više da se posmatra kao prepreka spoljnoj politici Klintonove administracije na Balkanu. Zasad, ipak, Miloševića veoma cene.
U sekciji koja se zove „Jedan na jedan“, koja se očigledno oslanjala na one koji su lično poznavali Miloševića, on se opisuje kao „impresivni govornik, samopouzdan, uvek dominantan u razgovorima oči u oči“. DOC-1 dalje kaže da ne samo da je „obično predusretljiv i opušten tokom sastanaka u njegovoj kancelariji“, već je i „majstor za razmišljanje i donošenje odluka pod pritiskom“. Stiče se utisak da je CIA bila očarana njime.
Pa ipak – a ovo je veoma važno istaći, kako bi se razumeo modus operandi CIA – čitav ovaj pasus potpuno nestaje iz DOC-3 i svih sledećih izveštaja. Drugim rečima, posle 1995, kada je Milošević polako postajao neprijatelj agende američke politike na Balkanu, CIA je cenzurisala sopstvene izveštaje.
Niko (čak ni oni sa bezbednosnim proverama) nije smeo da zna da je, ne tako davno, Milošević opisivan kao „ljubazan“, „impresivan govornik“ i „majstor za razmišljanje i donošenje odluka pod pritiskom“. Milošević je sada pretvoren u neprijatelja, čoveka koji čini zlo, i uskoro, u poslednjem izveštaju (DOC-7, od 12. avgusta 1999), biće opisan kao osumnjičeni za ratne zločine.
Ali ključno pitanje koje moramo da postavimo jeste ko se zaista više promenio. Da li Milošević ili ciljevi američke spoljne politike? Da li je, onda, ostatak izmišljen kako bi se prilagodio priči tog dana?
Drugi primer je u ovom pogledu još upečatljiviji. Odnosi se na jednu rečenicu i na njenu radikalnu reviziju od sastavljača izveštaja CIA. S obzirom na to da se rečenica ticala događaja iz osamdesetih, ništa u tom događaju nije moglo da se promeni.
Pa ipak, kao što ću pokazati, interpretaciju je CIA prepravila kako bi bila više u skladu sa politički profitabilnim negativnim imidžom Miloševića.
U DOC-1 postoji sledeća rečenica: „U aprilu 1987. Milošević je privukao pažnju međunarodne javnosti svojim dramatičnim dolaskom na protest Srba sa Kosova, gde je inicirao raspaljivu kampanju da ‘ispravi greške’ zbog kojih su patili i zatražio brz napredak ka punoj demokratiji i tržišnoj ekonomiji.“
Dakle, drugi deo rečenice, onaj o „napretku ka punoj demokratiji i tržišnoj ekonomiji“, nije se nimalo slagao sa narativom o Miloševiću koji danas znamo. Kako političar koji se zalaže za takve ciljeve može da postane javni neprijatelj SAD?
Očigledno je da ne može. I zato je CIA odlučila da prepravi ovaj deo rečenice. On je prvo modifikovan, a potom je i potpuno nestao.
Već u dokumentu DOC-3, od 7. decembra 1995, rečenica je drugačija. Umesto: „(on) je zahtevao brz napredak ka punoj demokratiji i tržišnoj ekonomiji“, piše: „(on) je postavio zahteve za brz napredak ka punoj demokratiji i tržišnoj ekonomiji, prema izveštajima (cenzurisano) medija“.
Dakle, sada to više nije predstavljeno kao činjenica (kao što je bilo 1992), već je „prema izveštajima (cenzurisano) medija“. Stepen pouzdanosti je namerno smanjen u novom izveštaju, ne zato što su se pojavile neke nove informacije o događajima iz aprila 1987, već kako bi se posejalo seme sumnje u očigledno pozitivne utiske o Miloševiću (kao zastupniku demokratije i slobodnog tržišta) u umove onih koji čitaju izveštaje.
Da je moja interpretacija tačna potvrđuje se dalje činjenicom da je čitav drugi deo rečenice potpuno izostavljen u DOC-6, od 15. oktobra 1998, a da je sama rečenica radikalno preformulisana. U DOC-6, rečenica glasi „U aprilu 1987. Milošević je privukao pažnju međunarodne javnosti svojim dramatičnim dolaskom na protest Srba sa Kosova, gde je inicirao raspaljivu kampanju da ‘ispravi greške’ zbog kojih su, prema njegovim tvrdnjama, patili.“
Ne samo da se ovde ne pominju demokratija i slobodno tržište, već se dovodi u pitanje i stradanje kosovskih Srba. Dok pisac izveštaja iz 1992. nije imao nikakve sumnje o tome (od izvora mnogo pouzdanijih nego što je to štampa), piscu izveštaja iz 1998. (koji je pisao 11 godina posle događaja), patnje više nisu bile iskrene, već samo „navodne“, prema Miloševićevim tvrdnjama.
Kada ovo stavimo u politički kontekst i istaknemo da je upravo 1998. Amerika (kao lider NATO-a) udarala glazuru na plan za rat na Kosovu, razumljivo je zašto su stradanja kosovskih Srba od albanskih nacionalista sa Kosova tokom osamdesetih morala da budu izbrisana i predstavljena kao proizvod Miloševićeve mašte.
Dodaj komentar