Doživljavajući život televizijskom percepcijom kroz servirane informacije, stiče se utisak da u ovom cirkusu zbog prestrašnih funkcionerskih klovnova moramo žonglirati potencijalnim opasnostima, fobijama i običnim ljudskim željama i kroz taj posmrtni žamor mudro izabrati gde to Srbe u datom trenutku ne vide kao nedvosmislenu provokaciju.
Godinama je Hrvatska bila daleka obala, Crna Gora sigurna luka, a Grčka stvar prestiža među dekintiranim stanovništvom. Albanija za nas nije postojala. Gledajući geografsku kartu, pa čak i u osnovnoj i srednjoj školi, odnos prema njima bio je neupitan – ma to su neki čobani, budale.
Trebalo je vremena da Srbi krenu masovnije ka hrvatskom primorju. Crna Gora nas je za srce ujela i njihovo, čitaj Milovo, kurčenje i bratsko „zabijanje noža u leđa“ moralo se svariti i shvatiti da politika nije narod, iako uvek ima „blistavih“ pojedinaca koji slepo slede pokvareno i zlonamerno političko vođstvo.
Lekcija je naučena, valjda, odnosno obnovljena tragičnim ukrajinskim sukobom koji nas je podsetio na realnu mogućnost da se dva oka u glavi posvađaju, da dva brata jedan drugom presude ili već učestalije, da kum kuma ubija.
Bugarsko Crno more je godinama bilo tu za crne dane i jeftinu tekilu upitnog kvaliteta. Došli smo do Egipta i Turske, dok je Kipar ipak poznatiji kao destinacija za one sa malo dubljim džepom, ali i kao svojevrsno hodočašće stazama kojima svakog leta korača estradna srpska majka.
Uprošćeno, Albanija nije postojala u našim planovima, a sirove lepote njene obale bile su nam poznate jednako kao i tamna strana Meseca.
Poslednjih godina i to se menja, pa sve više ljudi u našoj najbližoj okolini iz sopstvenog iskustva sa oduševljenjem prepričava utiske o divljim plažama, toplom dočeku misterioznih domaćina, prijateljskom raspoloženju, ali i ono što svrbi sve nas – sjajan odnos cene, užitka i bezbednosnog rizika.
Intenzivno tragam za informacijama, ali po Fejsbuk grupama uglavnom možete dobiti podatke od one vrste turista koji putuju na proverene destinacije, tražeći udobne hotelske sobe i apartmane za sebe i porodicu.
Meni trebaju drugačija iskustva. Divlje plaže i mesta za kampovanje, priroda sa najminimalnijim negativnim uticajem čoveka i mesta koja je na neki čudan način još uvek zaobišla globalizacija, urbanizacija i betonizacija.
Već više od dve godine Albanija „visi“ u promislima kao sledeća destinacija koja se mora posetiti i osetiti, a ono što me zapravo najviše privlači toj ideji je intuitivan utisak da je reč o Aziji u Evropi.
Sledeći nivo je razmišljanje šta sve videti, gde potražiti šćućurivanje i sklanjanje od graje, gužvi i i nakaznih oblika civilizacije?
Srećom, i pored temeljnog nepoznavanja suseda i njihove geografije, tu su internet aplikacije, mape, ali i stara srpska strategija – od uva do uva.
Divne reči i preporuke sam načuo o njihovom primorju i gostoprimstvu, ali mi je kao nepoverljivom Srbinu i dalje nešto „smrdljivo“ u činjenici da nisam čuo niti jednu primedbu, psovku niti nešto što bi samo zazvučalo kao odvraćenje od inicijalne ideje posete Albaniji.
Zapravo, odvraćanje čujem samo od ljudi koji nikada Albaniju nisu videli i koji, kao i većina nas, informacije upijaju samo sa malih ekrana.
E sad, Balkan. Ne može čovek da ne prevrne očima na samo ime poluostrva. Nešto nalik pijanom stricu kojeg volite do neba, ali njegove „bubice“ ne možete smisliti i nekada biste mu najrađe rekli da se tera u ku*ac i da ne želite više u životu da ga vidite. A onda sve iznova, iz dana u dan, začarani krug ljubavi i mržnje, ponosa i frustracija.
Pre nekoliko dana u Briselu zajednički nastup imali su premijer Albanije Edi Rama, premijer Severne Makedonije Dimitar Kovačevski i predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Naduvavali su briselske namesnike zbog odlaganja početka pregovora i prijema u EU za zemlje takozvanog Zapadnog Balkana, kako sada ova blazirana ekipa svrstava ove naše državice, istovremeno ponosno ističući činjenicu kako je projekat Otvoreni Balkan njihov patent, a ne nekih Amera i Rusa.
Svaki projekat i ideja, ma, i jedna jedina reč koja bi vodila pomirenju, saradnji i međusobnoj toleranciji naroda na Balkanu mora biti pozdravljena. Naravno, moramo na trenutak zaboraviti rane i opekotine, negativna iskustva i hronično nepoverenje koje nam izjeda i dušu i telo.
A onda samo par dana kasnije ponovo rak rana – Kosovo. Spremaju se da srpskom narodu prirede neku novu „Oluju“, da od Srba očiste prostor Kosova i Metohije uz pomoć zapadnih saveznika, reče predsednik Srbije.
Imamo čak i datum početka operacije, reče Vučić, uz molbu da ne pokušavaju zamišljeno.
Nakon susreta Kovačevskog, Edija Rame i Aleksandra Vučića, pobratimljenja naroda na Balkanu, brzinom svetlosti vratili smo se međunacionalnim tenzijama, mogućnosti otvorenog sukoba i krvoprolića. Šizofrenija u svom najizraženijem obliku u tren oka preuzela je primat nad razumom i pacifizmom.
Ulje na vatru dolio je, a ko drugi do ministar policije Aleksandar Vulin sa svojom više nego uvredljivom i nepromišljenom izjavom.
„Prave poteze koji idu ka sukobu na Balkanu. Jeste vi normalni!? Šta ’oćete vi? Da li ste vi normalni? Da li vi hoćete da u septembru ili oktobru imate sukobe na Balkanu? Pa ko rat želi, u kući mu bio. Pa budale jedne. Jeste vi normalni da dođete da upadate Srbima u kuće, da im otimate automobile, tablice i da se pravite da je to vladavina prava?! Pa kako ne razum… Ja verujem da niko nije toliko lud. Vi razumete to što radite, samo se iskreno plašim, uplašen sam od mogućnosti, da ćete napraviti sukobe na Balkanu. Vi to hoćete. Niko nije toliko glup. Ako ste toliko glupi da mislite da ćete otimati Srbima automobile i tablice, i da će to dovesti do mira i vladavine prava, onda vas žalim. Onda mi je strašno teško zbog vas. Ali ako niste toliko glupi, onda ste zli, pakosni i pokvareni i hoćete da izazovete sukobe na Balkanu“, samo je deo govora Aleksandra Vulina u jutarnjem programu na televiziji Pink.
Ukoliko je ministar Vulin imao nameru da poruči kako je on razuman mirotvorac, da svoje ne damo, a tuđe ne želimo, ako se poziva na racio, a ne na eros u svom kurčevitom obliku, onda sigurno nije toliko glup da ne zna kako ovaj način komunikacije i slanja poruke suprotnoj strani ne donosi nikakav potencijal za smirivanje tenzija, konstruktivnu raspravu i mogućnost dugotrajnijeg mira i saradnje na obostranu korist.
Niko ne spori da OVK i sadašnje rukovodstvo albanaca na Kosovu nisu sledbenici i naslednici ideologije Džona Lenona i Mahatme Gandija, ali mi, sa naše strane, ukoliko zaista želimo mirno pronalaženje rešenja, ne smemo sebi da dozvoljavamo provokativne i nadasve uvredljive izjave najviših državnih zvaničnika.
Nekome životi direktno zavise od vaših neodgovornih izjava, a zatim i od dobre volje neobuzdanih primitivaca koji na svom lokalnom pašaluku sprovode pravo i pravdu potpaljeni šofinizmom svojih političkih lidera.
Zamislite, ne daj Bože, da neko glavu izgubi samo zato jer je Srbin ili Albanac? Da neko presudi mirnom pojedincu zato što je odlučio da putuje kroz Srbiju ili Albaniju, preko tempiranog Kosova, bez da je ta žrtva bilo kome išta nažao učinila?
Mislite li da će ljudi poput Kurtija, Vulina, Rame ili Vučića snositi bilo kakvu odgovornost što u mirnodopskom periodu padaju civilne glave po već dovoljno krvlju natopljenoj zemlji? Neće.
Oni će svoje kožne fotelje još dugo nakon toga udobno gnječiti svojim ustajalim guzicama, kroz određeni period će prodavati novu priču o saradnji i pomirenju, a neka majka će ljubiti sliku najmilijih na nadgrobnoj ploči i svoju bol će sama nositi bez mogućnosti reklamacije na zločinačku politiku.
Želim da putujem, upoznajem i Albance i Hrvate, Bošnjake i Bugare, Slovence, Makedonce i Eskime ako je to moguće. Ali, ukoliko je rat samo pitanje vremena, ako se bira da li je povoljniji termin za pokolj sepembar ili oktobar, onda neka predsednik i premijerka javno saopšte preporuku našim državljanima da ne putuju u Albaniju, naročito ne preko Kosova, jer postoji ozbiljna opasnost da se neće živi vratiti svojim kućama.
Ili se postarajte da nam životi idu u pravcu sveopšte bezbednosti i saradnje ili objavite da smo i zvanično u ratu svi protiv svih pa da vidimo kakvu svetlu budućnost nam vaše otrovne reči donose. Niko normalan ne ubija nekoga samo zato što ima drugačiji pasoš, boju kože, veruje u drugog boga ili govori drugim jezikom ili dijalektom.
Umobolni profiteri, kriminalci i zločinci, svih vera i nacija, ostavite ljude da preživljavaju u ovim vašim nakazno skrojenim sistemima u kojima ionako ne može dostojanstveno da se živi. Ne želim da pucam na Dritana ili Davora samo zato što se tako zove.
Krv i osveta jednom moraju stati, a na svakoj generaciji je taj uzvišeni zadatak da se izdigne, urazumi, povuče ručnu i učini sve što je u njihovoj moći da nijedna majka više ne raspoznaje skelet svoje dece i traži utehu u sahranjivanju posmrtnih ostataka.
Na kraju, ostaje pitanje kakav je to onda Otvoreni Balkan? Kako omogućiti ljudima slobodno kretanje, upoznavanje, trgovanje i približavanje uz prihvatanje međusobnih razlika?
Padaju li u vodu svi uzajamni pozivi da balkanski narodi obilaze susedne zemlje, da se oslobode strahova i uživaju u blagodetima prirode, kulture i tržišta koje te zemlje imaju da ponude?
Ne apelujem ovim svojim skromnim domašajem na te političke kreature i pijavice krvi sopstvenih sugrađana. Oni su odavno svoju dušu prodali đavolu i neka Sveti Petar vidi šta će sa njima kad im jednom odzvoni u tim udobnim foteljama.
Pozivam svoje ljude, mirne duše koji još uvek veruju da se dobro dobrim vraća, da odbijaju ove toksine sa televizijskih ekrana, da ne dozvole da im ljudi poput Vulina, Kurtija i ostalih pomute razum i od njih naprave krvoločne zveri.
Uvek se setite da će posle nekoliko stotina ili hiljada nevinih žrtava doći trenutak primirja, a nakon toga i nastavka trgovinskih sporazuma, rukovanja i lažnih osmeha istih tih neljudi koji su vas inicijalno okrenuli na zlo, na smrt i pakao.
Dragi svi, pamet u glavu i dupe uza zid.
Dodaj komentar