Da li ste nekada pomislili čime se hranila srpska srednjovekovna vlastela, u vreme kada je većina povrća koje danas redovno koristimo još uvek bila nepoznata? Dušanov dvor okupljao je veliki broj ljudi iz svih delova nekadašnjeg velikog carstva i svi oni su imali svoje običaje vezane za pripremu hrane, svoje začine i recepte. Dvorska trpeza uvek je bila raskošna i raznovrsna, a od čitavog izobilja izdvojili smo tri recepta.

Na dvoru prvog srpskog cara, Dušana Nemanjića, koji je državu proširio do neslućenih razmera, dobre hrane nije nedostajalo. Sa velikom teritorijom stigli su i novi začini, nove vrste mesa i, do tada, nepoznata jela.

Hrana je imala veliku važnost na Dušanovom dvoru, a o kvalitetu onoga što su car i njegovi najbliži jeli brinuo je jedan mladić – Lazar Hrebeljanović.

Na dvoru se jelo mnogo mesa – divljač, riba, pernata živina, suvo meso i naravno, slanina. Naročito je cenjeno bilo ovnujsko meso, a sa primorja se na dvor donosila i morska riba, hobotnice, kao i usoljena ikra. Posle Dušanovih osvajanja, Srbi su imali svoje solane u Albaniji i Grčkoj.

Od začina se koristio biber, majčina dušica, hajdučka trava, metvica, a dopremani su šafran, cimet, mirođija i karanfilić. Med je bio jedini zaslađivač.

Povrće nije bilo “na ceni”. Zvalo se zelje, a kada bi pominjali “ljuto zelje” mislili su na luk i rotkve. Tu i tamo, mogao je da se pojede crni i beli luk, kupus, zelena salata, rotkvice, maslačak, blitva i dosta vrsta pečuraka.

Osim mesa, mleko i svi proizvodi od mleka (sir, kajmak) su bili prave poslastice.

Neka “stara” srpska jela tada su bila “mlada” – kako na dvoru, tako i među običnim svetom. Jela se gibanica, proja, cicvara, popara.

Ovako dobra hrana mora i da se zalije. Izbor pića nije bio tako veliki, ali se pila kvalitetna kapljica. Na dvoru je medovina bila glavno piće. Točilo se i pivo, koje se u istočnoj Srbiji zvalo alovina.

Upravo su preci cara Dušana u Srbiji ustanovili vinogradarstvo. Postojao je zakon kojim se zabranjivalo dodavanje vode u vino.

Car Dušan je imao veliki podrum u okolini Prizrena, pa je i vino koje se služilo na njegovom dvoru bilo izvrsno.

Sve ove đakonije služene su na srebrnim tanjirima ukrašenim dvoglavim orlom. Na dvoru cara Dušana se jelo zlatnim priborom. Nož je bio uobičajan, a za ovo vreme se vezuju i prve viljušake, mnogo pre pojave ovog rekvizita na drugim evropskim dvorovima.

Katolička crkva je viljušku proglasila “đavoljom alatkom”, a svoje mesto na trpezi Evrope našla je tek početkom 16.-og veka, oko 300 godina posle njene pojave na srpskom dvoru.

Recepte za jela sa srpskog dvora pogledajte na sledećoj stranici

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here