Ahmed Hasan Hijazi je 26-godišnjak iz Gaze, koji će po završetku studija medicine u Srbiji započeti stažiranje u Kliničkom centru Vojvodine.
U glavni grad Srbije stigao je nakon još jednog rata u domovini, koji je u toku mesec i po dana iza sebe ostavio na stotine žrtava i uništenih naselja i infrastrukture. Da bi studirao u Srbiji, morao je da prođe dugotrajan i mučan put. Danas želi da se u našoj državi, koju pored Gaze smatra domom, bavi medicinom. Nije mu važno, kaže, u kom gradu ili selu.
Za Ahmeda Hijazija ovo je sedma jesen u Srbiji u koju je došao 2014. godine kako bi studirao medicinu. Imao je 17 godina kada je odlučio da napusti Gazu. Danas je lekar opšte prakse.
– Situacija u Gazi nikada nije bila stabilna i zato sam odlučio da odem i studiram u Srbiji, pre svega zato što je moj otac studirao ovde kad je bio mlad – kaže Ahmed Hasan Hijazi, stažista u Kliničkom centru Vojvodine.
Najpre je godinu dana proveo u Kragujevcu, potom u Beogradu upisao medicinu, da bi je završio u Novom Sadu. Ipak, put dotle nije bio lak. Počeo je pokušajima da dobije vizu, zatim čekanjem da se granica između Pojasa Gaze i Egipta otvori, a kada se to konačno dogodilo, bilo mu je potrebno mučnih sedam dana da stigne do aerodroma u Kairu.
– U to vreme je u toj oblasti bilo mnogo ljudi koji su pokušavali da se provuku iako njihovo ime nije bilo na listi za izlazak. Sećam se da je moja majka došla da se pozdravi sa mnom. Video sam kako joj je jedan policajac ili vojnik zatvorio ruku, nakon čega je vrisnula. To me je navelo da skočim na njega, a onda su oni skočili na mene. Onesvestio sam se i sledeće čega se sećam su neke kamere. Odveli su me u prostoriju za ispitivanje i pokušavali da me umire rečima da će sve biti u redu i da će rešiti moju situaciju – kaže Hijazi.
Nisu mu poverovali da je viza za Srbiju prava, pa su ga vratili nazad. Posle dodatnih objašnjenja i problema, u Beograd je stigao tek posle nedelju dana. Iako je njegov put izgledao drugačije, u Srbiju dolazi u jeku izbegličke krize.
– Vrlo sam osetljiv na tu situaciju. Mislim da, ako stvarno želiš da razumeš, onda moraš da razmiliš o svakom pojedincu, o tome zašto je odlučio da ostavi sve iza sebe i krene na takav put koji je slep, ne znaš šta te čeka na kraju. Možda ga nećeš preživeti – objašnjava on.
Njegov plan je da ostane ovde, da se posle staža, koji će odraditi u Kliničkom centru Vojvodine, zaposli kao lekar. Nevažno je gde.
Situacija u Srbiji, u kojoj neki doktori žele da odu u Nemačku ili Norvešku za njega je primer ironije.
– Kada sam tek stigao iz Gaze, video sam Srbiju kao raj, kao zemlju u kojoj bi svako želeo da živi. Posmatrano iz ugla nekoga iz Gaze, mi nismo uvek imali struju, čak ni dovoljno vode. Kad sam došao video sam ljude koji pokušavaju da odu u Nemačku ili Ameriku, i pitao sam ih zašto i rekli su – zbog boljeg života. Ja sam došao zbog boljeg života, ovo je to. Radi u svojoj zemlji, imaš ono osnovno što ti je potrebno – navodi sagovornik Euronews Srbija.
Svoju zemlju će sredinom novembra posetiti prvi put nakon osam godina. Raduje se ponovnom suretu sa porodicom, a plaši neizvesnosti u povratku.
Izvor: Euronews
Iskustva pacijenata o bahatosti u Urgentnom centru Vojvodine: Ako ste umrli, nije bilo hitno
Dodaj komentar