Roditeljstvo predstavlja možda i najvažniju misiju nas smrtnika, koji često na tom putovanju zalutamo pod udarom ljudskih slabosti, slepila materijalizma, pa čak i političkih ideologija. U dobrom delu sveta vera i tradicija imaju veliku ulogu u vaspitanju i obrazovanju dece, porodice, ali i čitave društvene zajednice.
Savremeno doba sa sobom neminovno donosi i promene u odnosu između dece i roditelja, ali ne bi valjalo ako bi na putu modernizacije izgubili one vanvremenske i moralne vrednosti koje protokom vremena ne gube na važnosti i neophodnosti.
Ljubav, poverenje, pažnja i nežnost na sam pomen izazivaju u nama osećaj prijatnosti grejući nam srca u okrutnosti sveta koji nas okružuje.
Pokušavajući da održimo ove pozitivne emocije prilikom vaspitanja najvoljenijih, neminovno dolaze i izazovi koje, ukoliko želimo da prevaziđemo, moramo da prihvatimo sa puno odgovornosti i mudrosti.
Na tom putu svaka iskrena pomoć i podrška je dobrodošla, a mnogi znanje i mudrosti crpe iz crkve, svetih spisa ili sveštenstva koje prilično nedvosmileno propisuje i savetuje vernike kako da se uhvate u koštac sa životnom misijom roditeljstva.
„Deci je, kao i Božijem cveću, potrebno i sunce koje nežno greje, t.j. ljubav i nežnost roditelja, ali u isto vreme i vlaga – saveti i poučavanje, a ponekad, čak, i oluja – kazna“, stoji između ostalog na sajtu Svetosavlje.org.
„Poslušanje je iznad posta i molitve“
Na istom sajtu piše da je „porodica isto mala Hristova zajednica i, po zapovesti, ona se takođe gradi na poslušanju – žene mužu i dece roditeljima“.
Citiraju se i reči apostola Pavla „Deco, slušajte svoje roditelje u Gospodu!“ uz naglasak da je ova zapovest prva i najvažnija za decu.
Kao prvi zadatak roditelja navodi se rad na dečijem karakteru, odnosno vaspitavanje u duhu „potpune poslušnosti i iskorenjivanja samovolje kod dece“.
„Poslušnost je carica dečjih vrlina, a kad postoji poslušnost, u detetu će se razviti i sve druge duševne vrline“, navodi se dalje u tekstu.
Recept od 10 sastojaka
Za recepturu kako od deteta stvoriti poslušno stvorenje, navode se sledećih deset stavki:
- Bez krajnje nužde nikad ne treba menjati svoje naredbe i naloge.
- Naredbe treba da budu tačno izražene i kategorične.
- Zahtevati da se nalog ispuni odmah i učiti decu da slušaju bez ponavljanja naloga.
- Roditelji treba uvek kod dece da uzajamno podržavaju svoj autoritet. Za to im je potrebna međusobna potpuna saglasnost. Jedan roditelj ne može da poništava naredbe drugog, ne sme se u prisustvu dece raspravljati oko potrebe ili karaktera naloga. U prisustvu dece uopšte ne treba da se pokažu nesuglasice roditelja, da se njihov autoritet ničim ne bi poljuljao. O ovome ovako piše u pismu starac Amvrosije Optinski: „Nikad ne raspravljajte o svojim raznim pogledima na stvari u prisustvu dece“.
- Ne ostavljati neposlušnost bez kazne, povećavajući kaznu ako se ona ponovi.
- Ne menjati zahteve, dozvoljavajući danas ono što je bilo zabranjeno juče.
- Ne komandovati stalno deci i ne davati im suviše često naredbe, jer će se time njihova poslušnost oslabiti.
- Ne zahtevati od dece ono što je suviše teško za ispunjenje ili nepravično u nekom pogledu.
- Ne dozvoljavati deci razmaženu prisnost bez poštovanja. LJubav i nežnost treba uvek da idu sa zahtevom za punim poštovanjem. Maloj deci ne treba dozvoljavati da nas čupaju za kosu ili uši, udaraju čak ni u šali i sl.
- Roditelji sami treba da daju primer poslušnosti žene mužu i oboje – svom duhovnom ocu.
„Prilikom vaspitavanja dece ovaj psihološki zakon će pomagati roditeljima koji samoprekorno rade na detetu i povećavati nevolju nemarnih roditelja koji hoće neki svoj privatni život i decu ostavljaju dadiljama“, dodaje se ispod ovih 10 stavki.
Prve godine su ključne u vaspitanju deteta, jer ako „su prevaziđene prve projave samovolje i ako je dete od ranog uzrasta naviklo na poslušnost, nadalje će borba sa samovoljom biti već lakša: ’navika je druga priroda’“.
Kako pronaći granicu zdrave pokornosti u svetu zlobe i interesa?
Sve ovo ranije navedeno ima jedan preduslov – da su roditelji zaista toliko mudri i učeni, da znaju i duboko osećaju šta je uistinu vrlina, šta je uzvišeno i kako težiti isključivo dobrom i plemenitom cilju.
Postoji nebrojano primera da roditelji iskazuju ozbiljne dijagnoze, mržnju prema drugim živim bićima, pa i prema različitim veroispovestima.
Istina je da se deca moraju učiti poštovanju, ali i samopoštovanju. Upravo na tom ispitu mnogi roditelji padaju na misiji izgradnje duše i karaktera svojih mališana, jer pokornost, u svetu u kom vladaju isključivo interesi i novčanice, vodi direktno u pakao.
Pa zamislite samo onog nesrećnika kojem je naređeno da pušta gas u koncentracionim logorima. Zbog manjka samopoštovanja, moralnosti i straha od iskazivanja svog mišljenja on će bez mnogo razmišljanja popustiti ventil sa gasom, kao što će neko pucati u nenaoružane civile nakon naredbe „pali!“, te bankar ili izvršitelj koji će za korist firme oduzeti nekoj porodici jedini krov nad glavom.
Taj momenat gde moja porodica i ja postajemo najvažniji za ovaj svet upravo je iznedrio i individualizam, egoizam i beskrupuloznost gde svi mi ostali možemo da skapavamo zarad bogougodnih uputstava koja se mogu iznaći ukoliko se pojedinačni „saveti“ Svetih Otaca izvuku iz potpuno iskrivljenog konteksta i ne prilagode sadašnjem trenutku ove duhovno osiromašene civilizacije.
Jednodušnost roditelja u vaspitanju dece ipak zvuči kao sasvim logičan način pristupanja zadatku roditeljstva. Naročito ukoliko se držimo onog recepta o nepotkopavanju autoriteta, te jasnog uputstva da se roditelji ne smeju raspravljati o različitim konceptima, perspektivama i stavovima pred detetom, naročito u njegovom ranom periodu odrastanja i propratnog vaspitanja.
Današnje žene, majke i supruge se uglavnom neće složiti sa tezom, koja se na sajtu može pročitati, da ukoliko nema saglasnosti i jednodušnosti, onda po zapovestima, glavna reč u porodici mora pripasti ocu. Patrijarhalno vaspitanje i danas većinski preovlađuje, iako je utisak da se mlađe generacije odriču tog principa iz najrazličitijih razloga.
Razmišljajući o ovome, ne mogu da ne pomislim šta se dešava ukoliko je otac probisvet, sklon nasilju, alkoholu, drogama, ali i drugim porocima poput kurvanja i kockanja? Ukoliko majka prima sve udarce u porodici, te otac kao esencijalno bitna osoba u vaspitanju daje loš i nadasve štetan primer sopstvenom detetu, gde je ta granica gde patrijarhat puca po šavovima i gubi bitku sa zdravim razumom?
Nemojte me pogrešno shvatiti, podjednako štetnim smatram i one zajednice koje se baziraju na ovako iskrivljenom matrijarhatu, odnosno one u kojima majke zastrane u svom samoljublju, iako lično imam više poverenja da su majke generalno sklonije nežnosti i razumevanju svog „mladunčeta“.
Kroz mnoge primere koji nas okružuju uočavamo da ove predrasude, o ocu kao potencijalnom nasilniku i majci kao žrtvi i „kičmi porodice“, zapravo ne stoje i da se uloge vrlo lako mogu zameniti.
Gde prestaje pokornost i poslušnost roditeljskom autoritetu? Pa tamo gde protivreči volji Božijoj, tvrdi apostol Pavle.
Duhovni otac dece i porodice, tačnije lokalni sveštenik i duhovnik koji praktično posreduje između njih i Gospoda, u ovom delu ima izrazitu ulogu.
Ukoliko se neko od članova odmetne ili izgubi sa puta Božijeg, sveštenik je tu da pomogne u pronalaženju i vraćanju na put ljubavi, mira i zajedništva, a sve u skladu sa uputstvima koja se mogu pronaći u svetim spisima.
Kada prestaje roditeljska briga?
Mnogi roditelji na ovo pitanje odgovoriće jednom rečju – nikada. Međutim, koliko god imali razumevanja za ovu vrstu ljubavi i zebnje, vera propisuje da se briga, spolja gledano, može smanjiti isključivo onda „kada deca stasaju duhovno“.
„A jedan od pokazatelja duhovne zrelosti je nepoverenje prema sebi, prevazilaženje samovolje i potreba traženja u svemu samo volje Gospodnje. Ova crta je karakteristična za sve Svete i podvižnike pobožnosti. Sveti Makarije Veliki kaže: ’samouverenost je mrska Gospodu.’ Čak ni takvo svetilo Crkve, kakav je sveti Antonije Veliki nije uvek verovao u tačnost svojih odluka”, piše Svetosavlje.
Savremena prepreka roditeljstvu
Ono što mnoge sprečava da se u današnje vreme upuste u misiju pravljenja dobrih ljudi svakako je i nedostatak finansija neophodnih za neku vrstu bezbrižnosti i lažne sigurnosti u svetu u kojem se i molitva prilično bahato tarifira.
Uteha postoji i glasi: „Materijalni uspeh u životu, naravno, nije vidljiv pokazatelj Božijeg blagoslova; često materijalnog uspeha imaju potpuno nečasni ljudi i obrnuto.“
Imajte veru da će sve biti baš onako kako treba da bude, sa svim dobrim i lošim stvarima koje čine ovaj naš život.
Roditeljska kletva
Kako nam urednici ovog sajta prenose, kroz „istoriju Crkve još od vremena Starog Zaveta Gospod je dao vlast roditeljima da proklinju svoju decu za teške grehe“.
Navode se reči iz knjige Premudrosti Isusa, sina Sirahova, gde piše: „Blagoslov oca utvrđuje dom dece, a kletva matere ruši do temelja.“
Međutim, kletva je krajnja i strašna mera koja podvrgava prokletog velikim nesrećama. Često neoprezna i nepromišljena kletva donosi nesreću i onima koji proklinju, stoji na pomenutom sajtu.
Pomisao da roditelj proklinje svoje dete i da se ta kletva uistinu usvaja na nekim višim instancama, za mnoge može predstavljati zastrašujuć scenario.
„Kršenje volje roditelja samo po sebi donosi prokletstvo deci. Neposlušnost je kršenje zapovesti Gospodnjih i zbog toga se od dece udaljava Duh Sveti i blagoslov Božiji u svim delima. A to i jeste suština prokletstva“, navodi se.
Umesto mračnih kletvi, ipak, za vaspitavanje dece odaberite svetlost ljubavi i lepih želja.
„Roditelji, takođe, treba da znaju da Gospod ne sluša samo njihove kletve, već i da je još brži da odgovori na brigu roditelja za decu i često odmah ispunjava roditeljske reči i želje, ako su one usmerene na ispravljanje dece“, piše na sajtu Svetosavlje.org.
Nemojte se ustručavati da u komentarima podelite svoje mišljenje o tekstu i iskustvo sa vaspitanjem.
Danci imaju 8 zlatnih pravila za vaspitavanje dece, Srbima je ovo neprihvatljivo
Dodaj komentar