Išao bih negde gde niko ne ide, radio bih sve što nisu drugi ljudi radili

Koja vam je omiljena vaša fotografija?

– Nemam omiljenu, sve ih volim i u isto vreme sve ih potajno mrzim nakon što ih pogledam previše puta. Mada, drage su mi fotografije koje sam radio sa koleginicom u nekom rudniku. Snimali smo jedinu ženu rudarku u Srbiji, a to smo završili brzo, za otpilike dva sata. Napravio sam 20 fotografija koje su mi bile super, jer su atmosfera i ljudi koji su bili tamo apsolutno živopisni. Okolina je bila sjajna, iako je sve rastureno i staro u tom rudniku. Ta serija mi je dosta draga, jer bih zapravo voleo da se vratim tamo. Sa druge strane, volim i pozorišne fotografije, ali to mi je nekako odvojeno, jer mi to ne predstavlja nikakav stres. Nisam fokusiran na samo jednu stvar da bih samo to radio do kraja života i postajao bolji, jer ja volim sve da probam. Sve bih voleo da mogu da radim, još usput da sviram trubu to bi bilo super. (smeh)

Koji vam je najveći izazov do sada sa kojim ste se susreli?

– U fotografiji ne mogu da kažem da sam imao nekih velikih izazova, jer to više radim zbog sebe i svog srca, a više izazova sam imao pri snimanju filmova. Snimiti film ovde je neopisivi uspeh, Sizifov posao. Na primer, Jesen u mojoj ulici smo radili preko 20 dana, svaki dan od jutra do mraka, nosiš kameru 8 sati, 20 kilograma, a radiš ga sa velikim entuzijazmom. To je i Milošu Pušiću i meni bio prvi film. Nismo znali gde je veće ludilo i sreća. Film je uvek izazov u svakom pogledu, da sve to uradiš kako se zamislilo, million je faktora koji mogu da krenu naopako, ali eto, nekako preživesmo.

Šta vam je draže – fotografisanje ili snimanje filmova?

– Koliko je to različito toliko je i ista stvar, jedno su pokretne slike, drugo su statične. Volim energiju kod snimanja filma i tu zajednicu ljudi. Kad kreneš da snimaš film, mi smo sami na svetu i ostatak univerzuma prestaje da postoji. To je jako divno, svi smo zajedno u tome, i to ti je najbitnije, neka ludačka energija je prisutna, kao da ti život zavisi od toga. Jedeš, piješ, radiš, spavaš, ustaneš ujutru kao vampir, i kao super si, bole te leđa pa se raspadaš, ali sve je u redu, ima nešto što te gura napred. Još kad pogledaš film i ako ljudi super reaguju pobedio si sve. Sa druge strane kod fotografije si sam i to mi se isto sviđa – ja sam tu, ja se pitam za sve.

Koliko vam poznavanje fotografije pomaže u snimanju filmova i obrnuto?

– Principi su manje više isti, ja sam prvo sa fotografijom počeo, to sam radio, pa se desio film. Nemoguće je odvojiti ta dva, teorija forme je ista i za jedno i za drugo, zlatni presek je isti i na fotografiji i na filmu, jako se to preklapa samo je stvar izvodljivosti drugačija. Na filmu pričamo priču u sat i po vremena, dva ili tri, a na fotografiji preko jedne, pet ili više fotografija. I jedno i drugo su priče, samo su formati drugačiji.

Gde prestaje režija, a gde počinje posao direktora fotografije?

– Direktor fotografije je druga osoba do reditelja, ako tu ne funkcioniše onda nije dobro. Moramo dobro da se razumemo međusobno, jer jedan bez drugog ne možemo, priča mora da dobije neke slike. Stvar je komunikacije i afiniteta, postoje reditelji koji godinama rade sa istim direktorima, jedan drugom očigledno odgovaraju, jedan drugog puštaju da rade svoju magiu. To je čudan neki brak koji mora da se desi, i ako je dobar film uspeo je i taj brak.

Odumiranje je sjajan film, koji je naišao na odlične reakcije kod publike. Kako ste pristupili tom projektu?

– Meni je ta priča super, ja sam se rodio u Valjevu, a moji imaju neku kućicu u selu, pa sam isto tako viđao u svom tom selu kako ljudi odlaze ljudi, mladi odlaze, a stari umiru. Dosta se to dugo spremalo, trebalo je na Povlenu da snimamo, ali eto na kraju je ispalo Zlatibor, koji izgleda totalno drugačije od Povlena. Leti je Zlatibor zelen, a kad smo mi krenuli da snimamo sve e bilo spaljeno, što nam je i išlo na ruku. Morali smo da nađemo tu planinu koja je lik u tom filmu, da nađemo ono drvo, da nađemo dobru poljanu, sve je moralo da se nađe i da se napravi u skladu sa novcem koji smo imali. Znali smo kako smo hteli, svako je rekao svoje, super su bili glumci i na kraju, uradili smo nekako dobar film, porodili ga, kao ono tele.

Kako se to desilo?

– To mi je apsolutno bio hit, jer smo imali smo tu nekih par krava, i veterinar nas nazove u 2 ujutru da kaže da se jedna krava teli, pa smo se na brzinu spakovali i krenuli. Svi smo bili u šoku, jer je to nešto što ti ne možeš da izrežiraš – desio se neki život u celoj toj orkestriranoj igranci.

Sa druge strane, u filmu Jesen u mojoj ulici rad kamere je potpuno drugačiji, kamera je dosta pokretna i doprinosi neposrednosti cele situacije. Da li to bila i osnovna namera?

– Da, to jeste i reditelju i meni bila namera od početka. Naravno da je moglo i sve da bude statično, ali hteli smo taj neki dokumentarizam jer takva je Detelinara, takvo je to mesto. Nije ulickano, nije lepo, ti ljudi žive tu gde žive, taj voz zaista prolazi tu, ta estetika nam je trebala, zato smo to tako i uradili jer doprinosi nekako sirovosti cele priče.

Na koji način društvene mreže utiču na fotografiju?

– Sada ima fotografija dnevno više nego u celoj istoriji fotografije, ali dosta toga nema nikakvu vrednost. Na primer, kad vidim tanjir sa lososom to mi ništa ne znači, nikako me ne pogađa, mada je i od toga moguće napraviti umetnost, da poželiš da pojedeš i sliku i telefon. Ja podržavam sve koji fotografišu, nekom će da kvrcne pa će da postane bolji, ali ako ljudi vole to, treba time i da se bave. Iako nismo dobro plaćeni, šta sad, sve treba da se radi sa puno srca, da svaki kadar bude super, da nađeš najbolju stvar šta god to bilo.

Čime biste najviše voleli da se bavite u budućnosti?

– Najviše bih voleo da putujem i da fotografišem, voleo bih od toga da živim. Bolim da putujem, a to je sjajna prilika da vidiš svet, da zabeležiš to gde si bio, te ljude i mesta. Ja bih išao negde gde niko ne ide, da snimam nešto što nije svakodnevna pojava, radio bih sve što nisu drugi ljudi radili.

Pročitajte intervju sa članovima hora SNP-a