Išao bih negde gde niko ne ide, radio bih sve što nisu drugi ljudi radili

Intervju: Aleksandar Ramadanović

Fotograf i snimatelj Aleksandar Ramadanović, uživa u svom poslu i smatra da je najlepše kad radiš ono što voliš. Fotografiše predstave za Srpsko narodno pozorište, a kaže da najviše voli dokumentarnu fotografiju. Snimao je nekoliko filmova – Jesen u mojoj ulici, Odumiranje, Srce je mudrih u kući žalosti, Sjene, a za film Jesen u mojoj ulici dobio je nagradu za kameru festivala Cinema city 2009. godine. Trenutno je zaposlen kao viši stručni saradnik na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, na Odseku za nove likovne medije, na predmetu Video.

Kako je fotografisati predstave i šta je najlepše u tom poslu?

– Krenuo sam u celu priču nekako drugarski, upoznao sam se balerinama iz Foruma za novi ples, pa smo započeli saradnju na toj osnovi. Ja dođem na predstavu, vidim o čemu se radi, sledeći put ponesem fotoaparat pa ih fotkam. Meni je zanimljivo to što one rade, i njima uvek trebaju fotografije pa smo se nekako našli i vremenom se zbližili. Ponekad fotografišem neke pozorišne predstave, ali generalno umetnost je nekako ovde drugarska stvar. Dođem na probu kad su otvorene probe, onda mogu da se šetam, prvo pogledam da vidim o čemu je reč, kako to izgleda i onda nešto iz toga izvučem. Na otvorenim probam imam slobodu da se šetam, jer ako sedneš na jedno mesto to ne može da ispadne dobro nikako. Gledaš da shvataš trenutak, posle nekog vremena shvatiš ko kako funkcioniše. pa znaš šta da očekuješ i moraš neke stvari sebi u glavi da nagovestiš šta treba da se desi, da znaš šta je dobar kadar, prosto sve da bude kako treba i eto negde malo sreće, malo intuicije.

Kako su izgledali vaši fotografski počeci?

– Kao i svi klinci zezao sam se s nekim starim aparatom, a prvi malo bolji fotoaparat sam dobio pre 16 godina. Tako je počele, pa je tri godine je bilo samo to i ništa drugo, sav džeparac sam davao na filmove. Onda se desilo da sam upisao akademiju, hteo sam fotografiju, ali to nije prošlo baš najbolje, ali se tada se otvorio smer za kameru, i rešio sam da probam. Nisam se do tad nikad bavio snimanjem, sa drugarima sam na brzinu napravio neki film za prijemni i to je super prošlo, pa sam upao kao prva generacija snimatelja na novosadskoj akademiji. To je povuklo neke druge stvari, pa sam krenuo time da se bavim, upoznao Miloša Pušića, s njim uradio jedan film. Sad sam više za snimanje, dok mi je fotografija je nekako kao hobi, nešto što jako volim, što možeš da radiš sam, a film zahteva puno para, ljudi, organizaciju. U fotografiji postojiš ti i aparat i to je izvodljivije bar kod nas, za sad.

Dosta fotografija koje ste napravili su crno-bele. Da li to znači da to više volite ili je nešto drugo u pitanju?

– Crno-belu fotografiju oduvek volim i to mi je velika ljubav, kao i većini fotografa. Čistija je mnogo i ja se u tome dobro osećam. Međutim, nije to ništa zaključeno zauvek. Nekad mi se ne radi ništa crno-belo, ili ne odgovara za temu. To je sve lakše sad sa telefonima i kompjuterima, volim da isprobavam crno-bele filtere, da se igram sa tim, zavisi od onog što fotkam. Na primer, ovo što radim sa balerinama, to sam prvo mislio da bude crno-belo, pa mi se u međuvremenu, svidelo da to bude neki kolor iako je on jako bled. Na kraju sam ipak ostavio da to budu fotogafije u boji, iako je zapravo sve to crno-belo jer nema tu puno boja puno, crna je pozadina, belo brašno, ona je u belom – crno belo u boji, recimo (smeh).

Kako biste vi definisali svoj stil?

– Ne volim mnogo da nalickam fotografije da one budu perfektne, mogao bih, ali to nekako nije moje, meni to nije u srcu. Na primer, probao sam i stock fotografije, namestili smo celu postavku, ali ja nemam nikakvo osećanje prema tome, kao da gledam mušemu. Sa druge strane, moram i to da naučim, da to sve bude jako upegladno, da sve bude savršeno složeno, ipak mi je to dobar trening. Treba i to da prođe čovek, da što više sebe ubacuje u nepoznato, na početku bude teško, ali ipak naučiš nešto. Iz svega izađeš bogat znanjem i iskustvom, a ne mora sve nužno da ti se svidi. Ja najviše volim da se igram i istražujem, na primer više mi leže tako neke fotografije gde se ne vidi cela figura tela, već samo delovi.

Šta vam je najvažnije da postignete na svojim fotografijama?

– S obzirom da mi je dokumentarna fotografija malo možda jača, jako mi je bitno da prenesem atmosferu. To znači da postignem da se posmatrač nađe u to fotografiji, da ga uvede u neki prostor, da ga uvuče u sebe, jer ima tu neka priča. Možda zbog toga ne volim da dajem imena fotografijama, nema ona ime, zove se kako hoće taj što je gleda, kako se oseća on, šta on vidi. Iako je fotografija dvodimenzionalna nosi ona i priču i atmosferu, i emociju i ako uspeš na neki način da dotakneš posmatrača to je to, pobedio si.

Nastavak i galerija fotografija na sledećoj strani >