Postoji li neko u Srbiji kome nikada nije palo na pamet da svoj život u potpunosti preseli u neku drugu zemlju? Prijatelj mi je malo pre ove poslednje pandemije rekao jednu interesantnu, a ispostaviće se, vrlo preciznu istinu formulisanu kroz sasvim neočekivano pitanje.
„Je l ti se čini da ceo svet polako počinje da liči na Srbiju?“
Nedugo potom, krenulo je rasulo. Policija je u Amstedamu, nekada najliberalnijem gradu krenula je da pendreči neposlušne građane, snimci policijskog nasilja iz načelno demokratskih zemalja preplavili su internet, a ubrzo su došli i ekonomski problemi. Naravno, ni rat nije mogao da zaobiđe kao vrhunac nesreće.
Odlično režiran horor u kojem nas niko nije pitao želimo li da statiramo.
Za to vreme, od zaključavanja vratili smo se migracijama. U ovom naopakom svetu i Srbija je postala primamljiva opcija za Ruse, Ukrajince i druge nacije koje traže… Šta li traže, pitam se često? Mir?
Imamo li mir ili se rađamo, životarimo i umiremo u nemiru duše, tela i bankovnih računa?
Dolaze Rusi i Ukrajinci, beže od rata. Dolaze u zemlju gde najviši državni funkcioneri pričaju kako nas samo jedan incident deli od novog oružanog sukoba. Opet Kosovo. Gde narod proživljava psihološki i medijski eksperiment uterivanjem stalnog straha od smrti, krvoprolića, bolesti, gladi, inflacije, ukidanja viza, žutih kuća i ustaških pokliča, pogleda Aleksandra Vulina i osmeha Dragana J. Vučićevića.
Dolaze u zemlju gde se građani osećaju sigurnije kada murije nema na vidiku u odnosu na neprijatnu jezu koja se u kadru pojavi zajedno sa džipom Interventne jedinice.
U zemlji gde predsednik države izgovara sledeću rečenicu:
„Nemamo pravo da uništavamo živote većeg broja ljudi nego što je to bilo predviđeno prvobitnim planovima.“
Mladi ili oni koji se mladima prave rekli bi – NEMA DALJE.
Imamo li dakle mir ili živimo krčkajući se na tihoj vatri pred vratima pakla? Prividni mir, rekao bih, jer u suštini mir ovde ne postoji.
Čak se i u područjima gde se mir možda i mogao potražiti, po obroncima i zabačenim selima, više ne može u potpunosti pronaći jer postoji opasnost da će neka od tih rudarskih dozvola za ispitivanja i kasniju eksploataciju biti izdata upravo u vašem komšiluku.
Živimo u zemlji ugroženih reka, šuma, livada. Gde ljudi u gradovima umesto igračaka svojoj deci kupuju prečišćivače vazduha, gde se deca rađaju da bi ih političari arčili za svoja potkusurivanja, gde majke i danas traže ostatke sinova svojih da bi se dvadesetak godina kasnije sklapali bilateralni sporazumi između „prijateljskih zemalja“.
Elem, šta bi vi preporučili ljudima koji razmišljaju da se presele u Srbiju?
Priroda, dok je još nisu u potpunosti izbetonirali i izrovarili, zaista je lepa i pitoma u ovoj našoj Srbiji. Domaća hrana kod seljaka koji i dalje znaju šta znači dobra klopa. Ima Srbija još mnogo toga da ponudi, ima toliko divnih stvari, dobrih ljudi, ali… To ali sreću kvari.
Dodaj komentar