“Zemlja izlazećeg sunca” u čitavom svetu poznata je po tehnološkim inovacijama, savršenoj organizaciji, vrednom radu, odličnoj kuhinji i bogatoj nacionalnoj kulturi. Naši ljudi se još uvek najčešće odlučuju za odlazak u zemlje Zapada, ali šta je sa Dalekim istokom? Kakav je zaista život u Japanu iz ugla čoveka sa Balkana?
Japanci uglavnom nemaju lične automobile, voze se javnim prevozom do posla i po 2 sata, radi se po 13 sati dnevno, određene kategorije stanovništva imaju platu od svega 570 evra, ne teži se uživanju i opuštanju, ali je zemlja uređena, bezbedna i poštuju se vrednosti koje su na Zapadu zaboravljene, ispričao je za Serbiaindeed Novosađanin Vladimir Popović koji je 10 godina živeo u Japanu.
„Krompir i jabuka se kupuju na komad, tikvica samo kad se nešto slavi“, kaže on.
Posmatrano iz ugla zapadnjačkog načina života, životni standard u „Zemlji izlazećeg sunca“ je lošiji, nego što se uglavnom misli. Ipak, vrednosti i uređenost – nema kriminala, nema nasilja, besprekorna zdravstvena zaštita, skromnost u svim aspektima – učinile su to da sa suprugom i dvoje male dece provede deceniju u Zemlji izlazećeg sunca.
„Japan je apsolutno bezbedno mesto, što se često potcenjuje. Nema lopova i secikesa da čekaju da trepneš pa da ti otmu bilo šta što mogu da prodaju u bescenje da bi imali da se urade taj dan. Hrana je odlična, uvek sveža. Usluga je besprekorna, a i to se često potcenjuje. Zna se šta je čija odgovornost, znaju se procedure i nema prebacivanja sa šaltera na šalter. Nema štroke, pasa lutalica, nema dece i žena ostavljenih na ulici od strane celog društva da prose za goli život. Nema sviranja u saobraćaju, nema agresije, nema dovođenja pred svršen čin, nema zakasnelih uplata, nema ne-isplata itd. Zdravstvena zaštita je skoro pa savršena, verovatno najbolja na svetu.“
Nakon 10 godina, porodica Popović se vratila u Srbiju. U ovom intervjuu Vladimir je otkrio i koliko se, po njemu, Srbija promenila u odnosu na 2012. godinu kada je otišao.
Studiranje u Japanu
Vladimir se za Japan zainteresovao tokom studija arhitekture na novosadskom Fakultetu tehničkih nauka i to zahvaljujući profesoru Ranku Radoviću koji je predavao u ovoj zemlji. Tako je 2012. godine otišao na doktorske studije.
„To je stipendija japanskog ministarstva obrazovanja (MEXT), jedna od najboljih državnih stipendija na svetu. Pokriva školarinu na fakultetu i troškove skromnog studentskog života. Prijavljuje se preko japanske ambasade, dodeljuje se za osnovne i postdiplomske studije. Na testu se polaže engleski i japanski. Konkurencija je jaka, ali ja sam bio uporan i uspeo sam da dobijem stipendiju iz trećeg pokušaja. Zahvalan sam na tome Japanu, to iskustvo mi je promenilo život. Toplo preporučujem svima.“
Tokom studija, bio je na programu putovanja i rada u Americi (Work and travel), ali mu se tamošnji način života nije dopao.
„Na Istok me je valjda vuklo to što je mnogo drugačiji od Zapada. Ljudi su mnogo obazriviji prema drugima, znaju da se svet ne vrti oko njih, jer su tako odgajani, pa su im tako i očekivanja od drugih manja ili makar realističnija.“
„Radio sam od 9 do 22 i dolazio kući oko 2 posle ponoći“
Vladimir kaže da jeste istina ono čuveno japansko „red, rad, disciplina“.
On je radio od 9 do 22 časa i stizao kući oko dva posle ponoći. Napominje da ima ljudi koji su radili manje, ali da u tom slučaju nema prostora za napredak.
„Posao ima primarnu ulogu u životu. Ne uzimaju se godišnji, a kamoli one od tri nedelje. Red je da se poštuju pravila i kad imaju i kad nemaju smisla, radi se puno, ali puno i u prazno i veoma neefikasno. A samodisciplina se uči od vrtića, da se potiskuju želje i očekivanja, da se potiskuje uživanje i opuštanje, da se trpi pritisak, da se jede dok si 80 odsto sit.“
Suprotno očekivanjima, većina Japanaca ima plate takve da se sve svodi na „puko preživljavanje“, kaže Vladimir. Dodaje i da je sistem takav da zarade rastu sa godinama staža, što znači da će prvih godina pripravnička plata biti veoma skromna.
– Praktično pola stanovništva u Japanu je na plati od 570 evra. Pre svega mislim na žene domaćice i studente koji rade dva-tri sata dnevno. Da ne pričam o delu Japana koji je ne-Tokio, gde su sva primanja 30% do 50% manja. Osnovna državna penzija je 70,000 jena (500 evra) – kaže on.
Postoje plate u Tokiju koje su bruto 210,000 jena, što je 172,000 dinara bruto, od kojih kad se odbiju porezi ispadne možda 160,000 mesečno, za rad od jutra do mraka uz gomilu odgovornosti i pritisaka često nezamislivih za naše uslove. Minimalna kirija je između 50,000 i 70,000 jena troškovi za struju, gas, vodu telekomunikacije bar još 30,000, hrana bar još 20,000 do 40,000, gde su garderoba, prevoz, merak i ostali troškovi. Opet se sve svede na puko preživljavanje“.
Odgajanje dece u Japanu, majke „vezane“ za kuću
Nije bilo lako odgajati decu bez pomoći porodice, kaže Vladimir. Jedan sin se rodio u Srbiji, a jedan u Japanu. Obojica su išla u vrtić i tako naučila japanski jezik.
Deca u Japanu dobijaju dečiji dodatak do 16. godine, a školovanje je besplatno do kraja srednje škole.
„Bili smo zadovoljni vrtićem. Učili su ih da budu samostalni, da se ne žale, da budu pozitivni. Naslušao sam se dosta loših stvari o japanskom obrazovnom sistemu, ali mi lično smo imali lepo iskustvo. Što su deca starija, sve više dolazi do izražaja to da se ne ističu, ne neguje se ‘izvanrednost’, a na fakultetima je nivo već jako nizak. Naravno, postoje vrhunski univerziteti, ali u celini, moj lični utisak je da ceo sistem stagnira ili možda blago nazaduje.“
U priči o odgajanju dece u nezavidnom položaju su majke male dece, jer muževi rade po ceo dan, a mesta u vrtiću nema. Tako je za žene sa decom razvoj karijere gotovo nemoguć.
„Žene su prosto same, prepuštene same sebi previše. Muž radi po ceo dan, one sve moraju oko dece same i uvek bez pauze, bez predaha, svaki bogovetni dan i to je izuzetno teško. Nema dadilja, bejbisiterki, mesta u vrtiću izuzetno ograničena i samo za one porodice u kojima oba roditelja rade. Ali i oko vrtića ima puno obaveza, žena prosto ako ima decu gotovo da ne može da gradi karijeru i to je veliki problem. Žene se često onda udružuju u grupe mama i organizuju neke zajedničke aktivnosti, čisto da bi podelile vreme sa nekim, pa makar i totalnim neznancima.“
Srbija deceniju posle: „Ljudi su optimističniji, politika ostala ista“
Porodica Popović se vratila u Srbiju u maju ove godine. Nostalgija za porodicom bila je presudna.
„Imali smo nekoliko smrtnih slučajeva u porodici koji su nas, pre svega mene, naterali da razmislimo šta su to najbitnije stvari u životu. To smo mi, naše porodice, naša iskustva i interakcije. Život ne može biti udoban bez toga. Jesmo stekli prijatelje i u Japanu, zaista drage i divne ljude, ali premalo smo viđali naše braće, sestre, roditelje. Braća i sestre su izrodili decu i sad je ta nova generacija trebalo da dobije priliku da se zbliži i ostvari te neraskidive veze koje su nas napravile ovim što jesmo.“
Vladimir planira da ostane u Srbiji. U odnosu na 2012. godinu, kaže da se vratio u optimističniju zemlju.
„Srbija se promenila, pre svega porastao je optimizam. Još pre pet godina svi su kukali, a sad se svi hvale. Takav je moj utisak, generalizacija je možda prejaka. Standard je jako dobar, statistika možda ne pokazuje dobro. Ljudi su opušteniji i raspoloženiji i samopouzdaniji. Čini mi se da je moja generacija kompetentnija u odnosu na konkurenciju na Zapadu, pa i u odnosu na Japan, to sam imao priliku da vidim iz prve ruke.
Naravno, a i nažalost, mnogo stvari je ostalo isto i verovatno se nikad neće promeniti, neke stvari su čak i poražavajuće nazadovale, pre svega mislim na devastaciju političkog sistema i institucija što će se tek osetiti“.
Kolike su cene bato?