Odlazak u inostranstvo veliki je korak za svakog ko se odluči na tako nešto. Put u neizvesno, sa dva kofera u ruci, dok za sobom ostavljate sve ono na šta ste godinama navikli.
Tamara Milanković u svom autorskom tekstu koji je objavljen nedavno u “Politici” objasnila je šta to sve gubite kada odete negde “preko”.
Tekst prenosimo u celosti.
Neće vas više niko nedeljni ručak. Neće vas više niko zvati ni na kafu. Jedino možda tri sedmice unapred. Kad upiše u svoj rokovnik.
Nećete imati omiljenu mesaru i biti mesareva ljubimica kojoj ostavlja najbolje batake. Ovde ćete teško uopšte naći mesaru. Meso ćete kupovati zapakovano u supermarketima sa rokom trajanja 12 dana.
Nećete imati kome da ostaviti dete na dva sata da sa prijateljicom odete na kafu. Nećete imati ni prijateljicu koja bi vas zovnula na kafu. Nećete imati ni vremena da odete na kafu.
Neće vam mama ispred vrata ostaviti gajbu domaćeg povrća iz bašte. Neće, jer je hiljadu kilometara, ipak, daleko.
Neće moći da vam napravi knedle. Ni sarmu. Ni krompirušu. Neće vam nikad moći pričuvati dete da odete kod doktora, zubara, frizera…
Nećete moći policajca da šarmirate kad pređete preko pune linije. Nećete moći da šarmirate ni kontrolora koji vas uhvati bez karte u busu.
Odmah će vas upisati i izbaciti na sledećoj stanci. Nećete moći ni od bakice na pijaci kupiti priglavke i tako joj ulepšate dan. Takvih bakica ovde nema.
Nećete moći nahraniti ni lutalicu jer nema ni lutalica. Nećete idući sa posla sresti staru jaranicu i otići negde na ručak.
Neće vas kumovi zovnuti na roštilj dva sata pre početka roštiljanja. I oni su hiljadu kilometara daleko.
Nećete se sedmično jednom fenirati, jer niste ovca za šišanje. Iz istog razloga nećete se ni depilirati ni sređivati nokte. Ni obrve.
Nećete sa prodavačicama razmenjivati recepte za kolače bez šećera. Nećete, jer je na kasi svaki put neka druga. Uveče kad izađete u grad, nećete sresti sedamnaest poznanika.
Verovatno, nećete uveče ni izlaziti. Jer, nit` imate s kim nit` ste ovca za šišanje.
Nećete preko reda moći overiti zdravstvenu knjižicu. Ovde nema zdravstvenih knjižica. A ništa se ne radi preko reda.
Nećete biti ni zadovoljni vašim doktorom. Pomislićete koliko je isfoliran a nestručan.
Nećete se ni smejati. Jer se niko ovdje ne smeje. Bar ne glasno. Nećete glasno ni pričati. Ni to se ovde ne radi. Nećete imati ni svog vulkanizera. Ni svoju lokalnu birtiju.
Skoro nikad nećete moći da podignete kredit za sopstveni stan. Ili, ako ga i dignete, skoro nikad ga nećete otplatiti.
Sve ostalo ćete imati!
Vratila sam se iz Japana u Novi Sad i na ovih 10 stvari nikada neću moći da se naviknem
Dodaj komentar