Zbog nižih cena u ugostiteljskim lokalima i na kioscima brze hrane u Vranju u odnosu na situaciju u ostalim gradovima Srbije, naročito u Beogradu i Novom Sadu, vlada neki mit o jeftinom životu na jugu Srbije.
Ipak, istovremeno je prosečna zarada Vranjanaca od oko 450 evra i dalje za 100 evra manja od republičkog i čak 230 evra manja od proseka u Beogradu, ali cene u marketima, komunalije, pa čak i iznajmljivanje nekretnina, nisu manje, a i dalje je veliki broj ljudi, naročito u privatnom sektoru, koji i dalje radi za minimalac od 35.000 mesečno.
U takvoj situaciji samostalan život, ulaganje u budućnost, zasnivanje porodice, pa čak i manja investicija poput kupovine vozila, o nekretninama da i ne govorimo, deluje kao nemoguća misija.
Kako bih se „stavila u kožu“ Vranjanaca koji u kasnim dvadesetim žive na minimalcu i zbog straha od napuštanja toplog roditeljskog gnezda se ne usuđuju da se osamostale, pokušala sam da preživim jedan dan sa 430 dinara, koliko bi mi ostalo kada sa 35.000 moram da platim stan, račune i izdvojim za ona najosnovnija sredstva za održavanje lične higijene.
Najpre sam morala da odvojim 10.000 za stan (iako nije u centru, odlično prolazim kada se uporedi sa ludačkim cenama nekretnina u Vranju), i još toliko za januarske račune (struja 2.700, voda 700, grejanje 5.300, održavanje zgrade 930, onošenje smeća 340), kao i minimalnih 1.500 dinara za najosnovnija sredstva za ličnu higijenu (šampon, gel za tuširanje, sapun, pasta za zube, deterdžent za pranje posuđa, kapsule za pranje veša, ulošci/tamponi), ostaje mi 12.800 dinara da preživim mesec. Cifra je malo manja ako uzmemo u obzir to da nam je za pripremu hrane pored struje i vode, potrebno još makar ulje i začini, a i da je teško sa niskim pritiskom preživeti dan bez kafe!
Tako sam juče pokušala da preživim i prehranim se sa 430 dinara. Moguće je, ali na kraće staze i pritom neprijatno i štetno. I po želudac i po raspoloženje.
Dan započinjem bez uobičajene kafe jer nemam para i krećem do mini marketa u komšiluku da smislim šta ću doručkovati. Jaja su 15 dinara, lepinja 20, mala pašteta 30 na sniženju, čaša jogurta 20 dinara. Treba mi makar nešto sveže, pa uzimam i jedan manji paradajz. Račun, 160 dinara, jer sam umesto 3 jaja za svaki slučaj uzela još 2, ako ne uspem da izdržim do večere.
Nakon doručka koji takav ima oko 750 kalorija, ostaje mi 270 dinara za ručak i večeru. Naučna fantastika. Kriza za kafom se nastavlja i već se javlja neka glavobolja, pa moram od ručka i večere da “č’pnem” 20 dinara na instant tursku kafu iz kesice!
Kasnije obilazim i manje i veće markete, da nešto “smislim” za ručak od oko 150 dinara, sa makar jednim parčetom mesa, piletine i nečim uz to, ali se opcije manje više svode na testeninu i neki sos iz tetrapaka. Ili na prženu pileću džigericu. Eventualno tunjevinu, ali neću imati za hleb u oba slučaja. Nedostaje mi uobičajena užina, makar jedna banana.
Vidim da ću morati da jedem brzu hranu, koja je srećom, u Vranju zaista jeftina. Grilovani pileći batak, parče od 200 grama, u lepinji, sa prilozima (sos, krastavčići, sveža salata, čak i pomfrit) – 150 dinara! Svega oko 700 kalorija.
Primorana da opet jedem beli hleb koji mi nimalo ne prija, uspevam da utolim glad, ali mi do kraja dana ostaje svega 100 dinara!
Par sati i nekoliko kriza za kafom, cigarom i nečim za “gricnuti” kasnije, ponovo obilazim markete da bih za 100 dinara našla nešto što bih pojela uz dva kuvana jaja. Krompir se uvek čini kao jeftino rešenje, uzimam dva veća, vaga kaže – 40 dinara, koliko bih verovatno na pijaci platila za skoro ceo kilogram.
Pošto jedem “suvo” ceo dan, odlučujem da poslednjih 60 dinara uložim u kesicu supe. Supa, posoljeni kuvani krompir i dva kuvana jaja za večeru!
Iako je očigledno moguće preživeti dan sa 430 dnevno, nazovimo stvari pravim imenom – to jeste puko preživljavanje, jer na minimalcu pored krova nad glavom, vode, struje, komunalija i sredstava za higijenu da se ne biste razboleli/zarazili, jedete, ali loše, i pritom nemate prostora da razmišljate o bilo kojim drugim troškovima. Zapravo ne možete da razmišljate o bilo kakvom odlasku iz kuće.
Autor: Sanja Petrov/Nova
Dodaj komentar