Magazin

Žena Vuka Karadžića nije podnosila Srbiju niti život u njoj

ana_kraus_i_vuk_karadzic
Foto: Autor: Nepoznat - The archive of Museum of Vuk and Dositej, Belgrade, Javno vlasništvo/Wikimedia Commons

Ana Marija Kraus Karadžić je bila supruga Vuka Stefanovića Karadžića, reformatora srpskog jezika. Bila je požrtvovana supruga i majka i svom mužu je pružala veliku podršku. Ana je upoznala Vuka u Beču kao vrlo mlada i potom sa njim dobila čak 13 dece.

Od trinaestoro Vukove dece većina je umrla kao dojenčad ili još nedorasla za školu. Retko talentovani sin Sava (pisao je pesme, misli, svirao i crtao) umro je u sedamnaestoj godini na školovanju za rudarskog oficira u paževskom korpusu u Petrogradu (Lenjingradu). Kći Ruža umrla je u osamnaestoj godini, kada se Vuk s puta raspitivao kod žene da li se udala.

Posle Ružine smrti Vuk je pisao prijatelju: “Pređe dva meseca umrla mi je najstarija kći u osamnaestoj godini. Tako od dvanaestoro dece (trinaesto dete još se nije rodilo) imam još jednu kćer u dvanaestoj godini i sina u petoj. Čini mi se da će najposle moja deca ostati samo moji književni poslovi.”

Ipak ga je dvoje dece nadživelo: Mina i Dimitrije. Rođeni i rasli kada se Vukov materijalni položaj popravio, Mina (1828), a Dimitrije (1836), mogli su da žive ne oskudevajući, pa i da se troši dosta na njih i na njihovo obrazovanje, s obzirom na to da je Vuk dobio rusku penziju 1826. i penziju koju mu je 1835. dodelio knez Miloš Obrenović.

Tokom svojih čestih i dugih putovanja Vuk je pisao u više navrata Ani kako bi bilo dobro da porodica dođe za njim u Srbiju.

Jedan Vukov biograf izračunao je da je Vuk čak 11 godina bio odvojen od porodice. Tako se o deci uglavnom starala Ana. Koliko je Ani bilo teško i koliko nije želela da živi sa Vukom u Srbiji, govori i sačuvana prepiska između Ane i Vuka, naročito ona iz 1830. i 1831. godine.

U to vreme Karadžići su se privremeno preselili u Zemun. Trebalo je da se presele u Beograd, u kome se Vuk zatekao na nekom dužem zadatku, ali Ana nikako nije želela da napusti austrijsku okupacionu zonu i stupi na tlo mlade srpske Kneževine.

Zato je Vuk stanovao u Beogradu, a Ana sa decom u Zemunu. Vuk je, s vremena na vreme, nagovarao Anu da pređe reku. Ona se izgovarala raznim načinima:

„Po mom mišljenju, bolje je da odustanemo od našeg puta za Beograd ako je to skopčano s raznim neprilikama i poteškoćama. Novca nemam više mnogo i neću imati dovoljno do kraja septembra. No ne pitaj me gde sam tako mnogo potrošila. Ako ne veruješ meni, bolje se raspitaj kod drugih ljudi kako je sve skupo u Zemunu i čovek ne može ni da dobije šta hoće i šta želi…“

Ovo je deo Aninog pisma od 18. avgusta 1830. godine. Kao i sva druga njena pisma objavljena u sabranim delima Vuka Karadžića, znatno je izmenjeno i ispravljeno. U originalu, svako Anino pismo čini jedna rečenica, bez ijednog znaka interpunkcije. Jezik je nestandardan, sa mnogo pogrešaka, tako da su prevodioci imali težak posao.

Anino mišljenje o Srbiji najpotpunije je izraženo u pismu od 12. marta 1831. godine:

„Htela sam još juče da ti pišem, ali nisam mogla. Još na putu iz kontumaca došlo mi je da zaplačem, a kada sam stigla kući izbio je moj bol, gorko sam plakala, te sam već mislila kako ću se ugušiti u suzama. Počela je da me trese jaka groznica i bila sam primorana da legnem u krevet.

Teško mi je kad pomislim da treba sa svojom jadnom decom da živim sa one strane; više volim da me smrviš skupa sa ovim plodom koji nosim pod srce; zgazi me nogama kao crva koji zna samo da se grči ali ne može da pomogne sebi!

Znam da će se tvoj bes na meni iskaliti, jer ne mogu da ispunim tvoju želju, ali ne mogu samu sebe prisiliti, stoga ti kažem da mi se osvetiš ako misliš da sam zaslužila. Iz tvojih ruku smrt mi neće biti teška…

Gajio si uvek preveliku ljubav prema svojoj otadžbini. I ja volim tvoju otadžbinu, jer volim tebe. Ali možeš i sam uvideti da ja u tvojoj otadžbini ne mogu da živim, naročito pod današnjim okolnostima, među ljudima koji govore drugim jezikom, imaju druge navike, običaje i veru…

Moje se srce neće smiriti dok mi ne obećaš da me nećeš voditi u Tursku, čak i kad bi me tamo i knjeginjom načinio.

Više volim da budem ovde, makar i među poslednjim ženama. Za sada jedino želim da krenem tebi na nekoliko meseci, radi dogovora o mnogim stvarima, ali te zaklinjem našom ljubavlju i vernošću, da mi u vreme mog porođaja dozvoliš da se vratim…“

Posle ovoga, Vuk je odustao od nagovaranja, pa se prepiska vratila ustaljenim tokovima, sa novcem kao glavnom temom.

Izvor: Tajna „Vukove reforme“, Miloslav Samardžić/Rasen, Riznica srpska/Opanak.rs.

ana-kraus-karadzic
Uroš Knežević, Ana Kraus Karadzić, ulje na platnu, Zbirka srpske umetnosti 18. i 19. veka, Narodni muzej u Beogradu

Ana Kraus je u Beogradu bila 1858. godine, u svojim poznim godinama, prilikom venčanja kćerke Mine i Alekse Vukomanovića, mladog profesora Liceja. Tada je sa Vukom otputovala  u Tršić do njegove  rodne kuće i poklonila se na mestu porodičnog ognjišta.

U Beograd se preselila krajem 1859. godine. Sledeću godinu provela je pored ćerke Mine, koja je tad već bila udovica i gajila je malog sina.

Vuk joj je testamentom ostavio imanje pored Loznice, koje će kasnije zbog kockarskih dugova prodati sin Dimitrije. Posle Vukove smrti porodicu su sačekali dugovi iz štamparije u Beču u kojoj je Vuk štampao knjige i Ana je morala da prodaje Vukove medalje.

Ana Kraus doživela je 1868. godine moždani udar i do smrti 1876. godine negovala ju je kćerka Mina. Sahranjena je u porodičnoj grobnici na Centralnom groblju u Beču, piše kaleidoskop.

Iako sa nedovoljnim obrazovanjem, Ana je na svoj način, pratila Vuka u njegovim intelektualnim podvizima. Bila je posvećena porodici, deci i domaćim dužnostima. Savremenici je opisuju kao smernu, tihu ženu pravednog srca, vrline i razuma.

Sam Vuk je govorio da ne bi postao književnik da nije bilo Kopitara, štule i Ane.

Izvor: Zadovoljna.rs

Neispričana priča o Vuku Karadžiću i njegovim švercerskim poslovima u Beču

Redakcija

Delimo tekstove koji vrede. Jer vrede!

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

OGLAS

33 Shares
Share via
Copy link