Magazin

Zelenaš mi je za 2.000€ duga uzeo sve što imam, a sud odlučio da sam mu još dužan

branko danicic

Da je sreće, Branko Daničić danas bi čekao zasluženu penziju pod svojim krovom, merkao bi parče zemlje u dvorištu za bašticu i čistio pribor za pecanje.

Ovako, zbog dužničkog ropstva u koje je, kako i sam priznaje, upao nesmotreno i iz očaja – ostao je bez kuće, do grla zadužen, ne zna ni da li će pod stare dane imati šta da jede. A gde su još lekovi za teško bolesnu suprugu i ćerku…

Naivan i glup

– I sam se čudim kako sam ispao tako naivan i glup. Što je najgore, tom zelenašu, svom dušmaninu, ne mogu ništa, sve je, kažu, po zakonu. Šema je uigrana, nema šta, on pozajmljuje, njegov izvršilac otima a majka kupuje. Gde će tim ljudima duša, proklet je to novac – započinje svoju potresnu priču šezdesetpetogodišnji mesar, čestiti domaćin iz Kaća kojeg je dužnička spirala dovela do prosjačkog štapa. Potpisivao je, kaže, šta nije trebalo, žmurio tamo gde je morao da otvori četvore oči, verovao na reč, uzdao se (gospode, oprosti mu!) u čast i poštenje zelenaša koji je ojadio pola sela.

Sad je odlučio da javno otkrije svoju golgotu i sramotu. To mu neće vratiti krov nad glavom, niti dve trećine plate, niti mir. Ali će neko možda dvaput razmisliti pre nego što se uhvati u kolo s takvim ljudima.

Počelo je od kredita za kuću

Brankov hod po mukama započeo je pre dvanaest godina, kada je srušio staru kuću i počeo da zida novu. Uzeo je u banci kredit od 15.000 evra i uskoro je na placu nikla jednospratnica od 240 kvadrata uz koju je sazidao lokal da bi, svoj na svome, okončao radni staž. U potkrovlju je napravio stan gde se smestio sa ženom i mlađom kćerkom (starija se udala), a prizemlje je izdao firmi u kojoj mu se zaposlila supruga. Branko je u lokalu pored svoje nove kuće otvorio mali market.

Pošten, radan i ugledan

U početku je dobro išlo, ljudi su rado odlazili da pazare kod Arapa, kako Branka zovu u selu. Svojevremeno je bio jedan od najboljih fudbalera u Kaću, birali su ga za člana Saveta mesne zajednice, važio, a i dan-danas je tako, za izuzetno poštenog i radnog čoveka. Dve godine su Daničići bez problema otplaćivali kredit. A onda se pojavila konkurencija, veliki marketi, jeftiniji, snabdeveniji, privlačniji. Njegova mala prodavnica radila je sve slabije, nije imala šanse pored onih blistavih, šarenih polica na kojima je skoro sve “na akciji”.

Početak golgote

– Morao sam da stavim ključ u bravu, ostao sam bez posla. Živeli smo od ženine plate i kirije za veliki lokal a to ni izbliza nije bilo dovoljno za rate. Banka nas je na kraju tužila tražeći da se kredit isplati odjednom ili će kuća na doboš. Gde da nađemo 13.000 evra, koliko smo dugovali u to vreme, to je za nas ogromna svota. Na kraju je žena uzela kredit za refinansiranje, međutim, nedostajalo nam je još dve hiljade. Banka je kuću već oglasila za prodaju, srećom, niko se nije javljao, ali bilo je pitanje dana kada će nam izvršitelji zakucati na vrata – seća se Branko početka svoje golgote.

kuca u kacu

A onda je u celu priču ušao seoski zelenaš, slatkorečiv, pun obećanja.

Sve fino – u rukavicama

– Uzeo sam od njega 2.000 evra, rekao mi je da ću mu vratiti kad budem mogao i da će mi tada obračunati kamatu. Nisam načeo taj dug pune tri godine. Supruga mi se u međuvremenu razbolela, srce joj radi dvadeset sedam posto, nisu hteli da je operišu u Kamenici, kažu, veliki je rizik Nekako je održavamo lekovima, ali problem je i kćerka koja je u detinjstvu imala leukemiju. Izlečena je ali ima psihičkih problema, i za njene pilule treba dosta para. I tako, seli smo zelenaš i ja, a on mi kaže da mu sada ne dugujem dve već – petnaest hiljada evra. Sve fino, ljubazno, u rukavicama.

Branko je svom poveriocu ponudio lokal, prvo jedan pa drugi, ali ovaj je to odbio. Tražio je svoj novac, najavio je i tužbu, oštrijim tonom ali opet fino, pristojno.

Puste nade

– Mislio sam, nešto ćemo ipak uspeti da se dogovorimo, ljudi smo, ne deluje mi kao neki zlotvor, zna da su mi žena i dete bolesni. Kad, stiže meni poziv na sud… Zelenaš me je tužio, traži kuću – nastavlja svoju tužnu ispovest Branko Daničić. Onako čestit, priznao je na sudu da duguje upravo toliko koliko poverilac traži – 15.000 evra, ne pominjući glavnicu i kamatu od 250% godišnje.

– Tako je moja kuća ponovo oglašena. Procenjena je na 50.000 evra, a vredi brat bratu 100.000. U međuvremenu, izdao sam lokal, ljudi mi ponudiše kiriju za godinu dana, 3.600 evra. Pozovem zelenaša i molim ga da primi taj novac, uz to bih mu davao i nešto para od zakupnine za drugi lokal. On pristade i poturi mi neki papir da blanko potišem. Tu će, kaže beležiti koliko mu novca vraćam. Potpisao sam, sve misleći da će na kraju izaći na dobro.

Puj pike ne važi

Sve vreme, Branko je pokušavao da proda svoju kuću. Taman dogovori cenu, a “dobronamerni” poverilac mu kaže da to ne dolazi u obzir, da može dobiti više.

– Slušao sam ga slepo, bio sam kao omađijan. I ne prodadoh kuću. Posle godinu dana, kao grom iz vedra neba, stiže obaveštenje da mi je imovina stavljena na licitaciju. Dug je 15.000, što znači da ono što sam davao tokom cele te godine, nije ušlo u obračun.

Mama veleposednica

Najviša ponuda na licitaciji bila je 15.000 evra.

– Pogodite ko je bio ponuđač! Majka mog dušmanina. On nema ništa na svom imenu, sve je mamino, a ja jedan od mnogih iz sela koji su zbog njegove pohlepe ostali bez ičega ili bez velikog dela imovine. Tu je i izvršilac, uvek jedan te isti, na čiji se rad žalilo tušta i tma ljudi. Taj nikada nije odgovarao, ispada da je uvek sve po zakonu, nema tu ni pregovora, ni dogovora, ni milosti – tužno odmahuje glavom Branko Daničić čijim nevoljama tu nije kraj.

Nameštaj po šupama i svinjcima

– Bez kuće sam ostao pre tačno dve godine, stanujem kod brata, da nije njega ne znam kako bih. Nameštaj mi je razbacan, propada po kojekakvim šupama i svinjcima, jedina sreća u celoj toj nesreći je to što imam posao. Radim kao mesar i ne bih se žalio na zaradu da mi nije stigla nova tužba od mog zelenaša iz koje sam saznao da je onih petnaest hiljada od kuće otišlo na troškove postupka i isplatu izvršitelja, a da mu i dalje dugujem onih 15.000.

U firmu mi je stigla zabrana na platu za narednih 250 meseci a kad se sve to sabere s kreditom koji je moja žena uzela za refinaniranje duga onoj prvoj banci, možete samo zamisliti koliko nam pretekne za život. Skoro ništa! Da mi nije brata i familije, ne znam kako bih, lutali bismo po ulici gladni i bosi. Najesen idem u penziju, para će biti još manje, ne znam ni kud ću ni šta ću – očajan je Branko koji posle svega što je preturio preko glave ima samo jednu poruku.

Ljudski talog

– Ko s đavolom tikve sadi, o glavu mu se obijaju. Ja sam svoju školu prošao i sve što mogu da kažem jeste da ne postoji očaj koji će te naterati da uzmeš novac od zelenaša. To je ljudski talog, to je pohlepa koja ne preza ni od čega, oteće ti poslednji zalogaj, odraće ti kožu s leđa. Ni tada te neće ostaviti na miru, isisaće iz tebe poslednju kap krvi. Pa ti vidi – završava svoju ispovest čestiti mesar iz Kaća.

Šta se zbog dugova zaplenjuje Novosađanima

Angelina Čakširan

Angelina Čakširan

Novinarka, reporterka koja za 40 godina karijere uvek stiže tamo gde drugi nisu ni pomišljali da može da stigne. I uvek donese najluđe priče, sa jednakom energijom i zanosom. Više puta nagrađivana. Doživotno rokenrol!

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

PARTNERI SAJTA


1.4K Shares
1.4K Shares
Share via
Copy link