Milan osmislio igrice za autističnog sina i mališane širom planete uveo u čarobni svet reči

Deca sa poremećajem iz spektra autizma od 2015. imaju priliku da nauče reči uz kompjuter ili tablet, zahvaljujući jednom tati iz Arilja, piše Ona.

Čak i kada teret života u vidu bolesti i različitosti deteta primora roditelje da odustanu od planova i snova koje su imali, njihova ljubav postaje, čini se, jača.

To najbolje znaju roditelji dece koja imaju poremećaj iz spektra autizma. Društvo je često gluvo, nemo i slepo za njihove potrebe, dok s druge strane roditelji izgaraju da svojim naslednicima nadomeste ono što im je zbog „života u drugom svetu“ uskraćeno.

Vođen velikom željom da pomogne svom sinu kojem je dijagnostikovan autizam, elektroinženjer Milan Popović iz Arilja osmislio je posebne igrice za decu koja imaju problema sa razvojem govora.

– Bili smo u stacionaru u Lipovici i tamo su nam pokazali igrice za koje se moj sin zainteresovao – kaže Milan.

– Stavljao bih sina u krilo, uključio računar, stavljao njegov prstić na sličicu, a onda na igrici puštao glas. Moje dete je na taj način brzo učilo, pa sam razmišljao kako da napravim sličnu igricu.

Posle nekoliko meseci taj brižni i posvećeni tata napravio je igrice koje je u početku delio po Fejsbuk grupama. Kasnije je napravio i sajt na besplatnom hostingu, a kako je broj korisnika rastao, Milan je stupio u kontakt sa ljudima iz nevladine organizacije „Forca“ iz Požege, koji stoje iza Građanske inicijative za socijalnu inkluziju (GASI). Zahvaljujući podršci Ambasade kraljevine Norveške, na sajtu GASI 2. februara 2015. osvanule su igrice koje je Milan osmislio.

Od početka rada sajta do danas bilo je 144.000 korisnika i čak 1,75 miliona pregledanih strana.

– Igrice sam pravio kad je moj sin imao dve i po godine. Svakog drugog dana sam pravio novu igricu, pa je tako on učio domaće životinje, divlje životinje, hranu, odeću, obuću, predmete u kući, školski pribor, prevozna sredstva, brojeve, slova… Uz to sam napravio i Jutjub kanal; te iste igrice sam preradio i napravio da idu sa mojim glasom i muzikom – priča Milan.

U vreme proglašavanja pandemije korona virusa, kad smo najveći deo vremena provodili „u četiri zida“, sajt je zabeležio veliki rast poseta. Bilo je, priseća se Milan, sedam-osam puta više jedinstvenih korisnika nego pre toga. Tad se javio i tehnički problem zbog preopterećenosti servera, ali je zahvaljujući inicijativi Force i njihovoj saradnji sa kolegama iz Hrvatske problem otklonjen.

Pored ljudi iz Srbije, sajt koriste i posetioci iz Bosne, Crne Gore, Hrvatske, Severne Makedonije, Nemačke, Austrije, Švajcarske… Na listi su korisnici iz 122 države, pa čak i iz Zimbabvea i sa Filipina, svuda gde ima naših ljudi.

Četrdesetak igrica koje je Milan osmislio koriste i neki defektolozi u okviru nastave. Zahvaljujući društvenim mrežama pohvale i podrška stižu iz celog sveta.

„Moj sin je kao kišni čovek“

Svi koji su gledali film „Kišni čovek“ sa Dastinom Hofmanom i Tomom Kruzom mogli su pobliže da saznaju kako izgleda svet osoba sa autizmom. Milan kaže da je njegov sin poput Hofmana.

– Može da množi dvocifrene brojeve kao tablicu množenja, za manje od sekund, ali vidim da ga to zamara. Ima sposobnost pamćenja registarskih tablica, serijskih brojeva, datuma rođenja…, to je ono što njega zanima. Gugl mape neverovatno dobro poznaje; gde jednom prođe, više mu ne treba navigacija. Ali ima i velikih poteškoća – navodi Milan.

Nevidljivi za društvo

Život sa detetom koje ima poremećaj iz spektra autizma, posebno kad je reč o maloj sredini, ume da bude veoma komplikovan.

– Deca sa autizmom u nekim opštinama imaju ličnog pratioca, ali su roditelji često prinuđeni da plaćaju i druge ljude da ih čuvaju dok su oni na poslu. U maloj sredini ne postoje dnevni boravci, eventualno ako postoje neka udruženja da se deca okupe na neko kraće vreme, jednom godišnje se napravi izlet, podele se paketići za novogodišnje praznike i to je to. Mi u Arilju imamo udruženje koje obuhvata sve oblike invaliditeta i deca koja nemaju neki veliki problem mogu tu da dolaze, ali odvesti dete koje ima autizam u udruženje u kom često nema nijednog zaposlenog, jer finansiranje nije stalno, nemoguće je – iskren je Milan.

U većim gradovima postoji „Predah“, centar u koji roditelj može da ostavi dete na dan-dva da bi otišao na lekarski pregled ili na pet dana da bi otišao na operaciju. U malenom Arilju, kao i u drugim manjim sredinama u Srbiji, o takvom centru nema ni govora. A i roditelji dece koja imaju poremećaj iz spektra autizma stare, razboljevaju se, neophodna im je lekarska pomoć…

Milan podseća na surovu istinu sa kojom se suočavaju svi roditelji čija deca imaju poremećaj iz spektra autizma: kad završe školu, deca i dalje ostaju osobe sa stopostotnim invaliditetom i ne smeju da budu ostavljena bez nadzora.

Rešenje problema sa kojim se, prema nezvaničnim podacima (jer registar osoba sa poremećajem iz spektra autizma kod nas ne postoji!) bori oko 70.000 ljudi u Srbiji bilo bi, smatra on, osnivanje regionalnih centara prilagođenih osobama sa invaliditetom.

– Kad bi postojao registar, znalo bi se makar približno koliko u Srbiji ima osoba sa poremećajem iz spektra autizma. Za sada, oni su nevidljivi; žive sa porodicama ili bivaju smešteni u ustanove zatvorenog tipa kad im roditelji preminu. Nedostatak registra onemogućava nam da konkurišemo i tražimo od države da se naprave regionalni centri za autizam sa programom koji će za njih biti podržavajućeg karaktera. Kao i mi, i osobe sa autizmom imaju želju da prošetaju gradom, da vide nešto novo – nabraja Milan.

Osobama sa poremećajem iz spektra autizma ljubavi zasigurno neće manjkati dok su pokraj njih oni koji su im podarili život. Ali one ne smeju da budu nevidljive za društvo ni dok su im roditelji živi, a posebno ne onda kada ostanu bez njih. Možda ne poznajemo dovoljno kako izgleda život u drugačijem svetu, ali to nije i ne sme da bude razlog da im kao društvo ne pružimo brigu, pažnju, ljubav, razumevanje i dostojanstveno starenje.

Izvor: Ona