Magazin Srbija

Jelenin sin ima autizam ali ide u regularnu školu, trenira odbojku i sprema prijemni za srednju, lekari su rekli da je to nemoguće

Jelena Đekić

U Romanijskoj 19 u Nišu nalazi se jedinstven centar senzorne motorike „Senzor gym” iza kog stoji priča o posvećenosti majke i terapeutkinje, Jelene Đekić, koja počinje pre oko dvanaest godina, kad je njenom sinu dijagnostikovan autizam, prenose mediji.

– Živeli smo u Prokuplju kad sam dobila svog prvog sina. Brzo nakon rođenja primetila sam da se razvija drugačije od druge dece. Kada je imao dve godine kod njega je ustanovljen autizam. To je smetnja u razvoju kod koje ljudi imaju probleme u socijalnim kontaktima sa drugim osobama. Govor i sposobnosti kretanja mogu da budu ograničeni. Lekari su me upozoravali da moj sin nikad neće moći da vodi normalan život. Rešila sam da to ne prihvatim –  priča Jelena Đekić.

Preselila se iz Prokuplja zbog terapija za sina

Borba za normalan život njenog sina značila je preseljenje u Niš, jer na drugim mestima nije bilo terapije za njega. Međutim, ni u Nišu nije postojalo sve što je neophodno, pa su bili neminovni i česti odlasci u Beograd.

– U početku nisam radila, bila sam preko dana sve vreme sa njim, a noću sam čitala šta još mogu da uradim da ga podržim. Kad je imao oko devet godina počeli smo po malo da se odvajamo – počela sam da radim kao fizioterapeut kod logopetkinje kod koje je moj sin bio pacijent. Kasnije sam završila i kurseve za senzornu terapiju na Beogradskom institutu za psihičko zdravlje. Senzornu terapiju sam učila, jer sam shvatila da je to ono što mi nedostaje u radu sa mojim detetom –  priča Đekić.

Trenira odbojku što je nespojivo sa autizmom

Posvećenost i napori su se isplatili jer njen sin sada pohađa 7. razred regularne škole i počinje pripreme za prijemni kako bi upisao srednju. Uz to je nedavno krenuo na drugu godinu glume, redovan je na likovnoj radionici, a dugogodišnje časove aikida zamenio je odbojkom, koja se kao grupni sport smatra nespojivom sa autizmom. Dečak, povrh svega, ima puno drugara.

– Nama je veliki uspeh to što on mnogo voli da se druži. Rečeno nam je da možemo da budemo srećni ako bude imao jednog druga, da neće voleti društvo. Demantovali smo sve što su nam predviđali –  priča Jelena i dodaje da nije bilo lako proći taj put, ali se isplatilo.

Ova posvećena majka i uspešna terapeutkinja kaže da je kroz rad sa sinom učila kako da shvati decu sa autizmom i ravnopravno komunicira sa njima.

Priliku da stečene veštine iskoristi tako što će drugoj deci pružati adekvatnu podršku dobila je krajem 2020. godine uz pomoć Nemačkog informativnog centra za migracije, stručno obrazovanje i karijeru (DIMAK) kao i partnerske organizacije HELP, koji su joj pomogli da osnuje svoju ordinaciju za terapiju. HELP joj je tada poslao opremu, a DIMAK podržao programom za poslovno savetovanje i mentorstvo. Niš je tako dobio centar za senzornu motoriku.

Imam i diplomu i opremu da pomognem i drugoj deci

“Sad imam diplomu i sve uslove u kojima deca mogu da rade ono što je mom sinu falilo. U početku sam radila samo ja, sad imam i logopeda, nadam se da ću u budućnosti imati i psihologa i defektologa, da deca mogu da na jednom mestu dobiju sve”, kaže terapeutkinja.

Jelena Đekić
Foto: Marko Risović/žena.blic.rs

Jelena radi sa decom kojoj je potrebna fizikalna terapija, koja vežbaju puzanje i prohodavanje, ali joj je akcenat na deci sa smetnjama u razvoju. U proces su, kaže, obavezno uključeni i roditelji jer oni treba da nauče model ponašanja koji treba stalno da praktikuju, ali i da razumeju prioritete.

– Kad radimo neku analizu i postavljamo ciljeve, većina roditelja se vezuje za govor kao nešto što im je najbitnije da dete nauči, a, u suštini, to nije toliko bitno. Dete može da nema verbalni govor, ali da ima neverbalni. Može da ne priča, ali da razume i komunicira. Ako ne ostvaruje ni neverbalnu komunikaciju, onda mora prvo da dođe do toga. Ako je dete senzorno disfunkcionalno – smeta mu nešto na dodir ili mu smetaju zvuci na koje mi ne obraćamo pažnju (recimo prođe kamion, ili zvuk klima uređaja, ventilatora) mora prvo da nauči da to reguliše. Drugo, mora da nauči da se samo oblači, svlači – to je osnovno. Ne možemo od deteta koje ne ume da se obuče da očekujemo da drži olovku i da se sprema za školu. Takođe, dete mora da vas razume, ne može bez toga da govori – objašnjava.

Najvažnije je početi sa terapijama što pre

Deca regulaciju preosetljivosti na zvuke, na primer, uče kroz postepeno izlaganje. Sve se radi kroz igru, bez pritiska. Deca tamo zapravo uče ono najvažnije – kako da se igraju.

Dodaje da je jako bitno da deca počnu sa terapijama što ranije, jer, kad su mlađa, sve ide mnogo brže.

– Imam dete od dve godine kod kog je za nedelju dana, što je vrlo kratak rok, došlo do velikih promena. Majka me je zvala u subotu ujutru i kaže – ovo je neverovatno, ne samo da ja primećujem nego i otac, i baba i deda. Dobilo je kontakt, naučilo da se igra. Manje plače, bolje reaguje na zabrane. Uspevamo da imamo početak i kraj igre, zadatka, fokusiranu pažnju – navodi primer.

Poručuje da je za rezultate kod dece od pet i više godina potrebno više napora, ali ni tu promene nisu nemoguće. Ukoliko roditelji sarađuju i rade i kod kuće sa decom, rezultati su, navodi, uvek tu.

– Razumevanje je važno. Ta deca su različita, ali nisu manje inteligentna i vredna i treba da imaju šansu da rade ono što vole. To sam rekla i mom sinu kad je saznao da ima autizam – zaključuje Jelena.

Izvor: zena.blic.rs

Novosađanka zbog sina sa autizmom preživljava pakao svaki dan: “Izbaci TO napolje”

OGLAS

46 Shares
  • Facebook
  • Twitter
  • LinkedIn
  • More Networks
Copy link
Powered by Social Snap