Zatvori glavu za gluposti, poješće te!

Sedim u prastaroj fotelji na terasi. Bliži se ponoć i prilično je sveže. Mesec blješti, vidim bašte u koje sam gledala onomad po cele dane, kada su mi doktori rekli da mirujem zbog bebe u stomaku. Eno je sada spava pružeknuta i spokojna.

Komšija i ove noći pušta kravama neku radijsku muziku da daju više mleka. Mačke se grebu kandžama i zapomažu, auta koja nekud jure čuju se u daljini. I zrikavci.

I to je to. Lepota jednostavnosti, mesec, svež vazduh, muzika. Šta bi čovek mogao više da traži? Ali, ja treperim, ne umem da se opustim duže od osam minuta. Posle tog vremena odmah kreću neke neželjene misli, neke analize sadašnjih, budućih i prošlih dešavanja. Kažu da bi tad svaku lošu misao trebalo zameniti pozitivnom, ko da je to tako jednostavno. Da mogu, isključila bih i jedne i druge na dan ili dva. Da mozak bude ko prazna traka, i u glavi prostarna zelena livada po kojoj vetar duva i previja travu.

Ali, ne mogu.

Sedim tako bosih stopala i razmišljam koliko zapravo svi stalno nešto razmišljamo, a nikad zbunjeniji nismo bili. Motivatora na sve strane, a mi nikad više demotivisani.

Svi besprekidno mudrujemo, a nikad više gluposti oko nas.

Nikad više priča o pravdi, a sve više nepravde.

Nikad više ljutnje zbog rijaliti programa, a njih sve češće.

Nikad više priče o važnosti unutrašnje lepote, a sve više golih, zategnutih, presunčanih, nadograđenih, nožem izoblikovanih tela i nesrećnih žena.

Nikad više priča o humanosti, i nikad češćih smrti sirotinje zbog gladi ili zime.

Nikad više priča protiv politike i partija, a svi samo u njih jure i sve od njih hoće.

Nikad više priča o tome da je ljubav sve, a razvodi u stalnom porastu.

Puna su nam usta teorije, a nigde nas da je dokažemo u praksi.

Valjda je lakše kad se priča i pametuje, mnogo je teže ustati i uraditi nešto.

Postali smo zatočenici svojih misli. Nesposobni da vidimo lepotu, da je čujemo i osetimo, ogoljeno. U svemu tražimo neku pozadinu, i kad je nema.

Kao da nam je potrebno da sebi razložimo i pojasnimo zašto se neko razveo, zašto neko ima dobar auto, a nema posao, zašto je neko ostavio ženu i dete i otišao preko grane, zašto radi za 20 hiljada, a mogla bi za 50 hiljada, zašto je smršala, zašto ju je prevario, da nije bolesna, zašto šeta po noći sama, zašto pije piće za šankom sama, zašto je obukla helanke a dupe joj ogromno, zašto su kupili kuću na kredit, a imali su staru od njegovih roditelja, zašto joj svekrva ne čuva dete, zašto se oženio sirotom devojkom, zašto trpi muža kockara… To su sve nepotrebne analize, trošenje vremena, snage i mozga na stvari koje nikoga ne bi trebalo da dotiču, osim onih koji ove sudbine žive.

Postali smo najpametniji. Puni saveta za druge, a sopstveni životi ko zamršeno klupko.

Cimnuo nam se fokus sa bitnih na nebitne stvari, društvene mreže su nam dale prostora da drugima solimo pamet, a naša nam bljutava postala.

Sve bi bilo zaista sjajno, kada bi vreme koje trošimo na druge potrošili na sebe.

Ustani, umij se, popij kafu, gledaj bagrem, slušaj pticu, samo gledaj i slušaj, obuj cipele, zaveži pertle, koračaj ulicom, slušaj zvuk svojih stopala, idi na posao i radi, uči, uči i uči, da bi rastao, trudi se, da bi više postigao, otidi na piće, uživaj u ukusu, ne zagledaj i ne tumači svakoga za susednim stolom, gledaj nebo, list, izlog, nađi lepotu, idi kući, pojedi ručak ako ga imaš, lezi na krevet, odmori noge i dušu, gledaj u belu tavanicu, umrtvi mozak, vodi ljubav, vodi je al bez misli, instinktivno, istuširaj se toplo hladno, pomazi psa, javi se komšiji, ne počinji priču o lošoj politici, trči u šumu, čitaj knjigu, budi glavni junak, zaklopi je, igraj se sa detetom, budi prase koje grokće i vija loptu, valjaj se po tepihu, čekaj noć da otvoriš pivo, izuješ čarape, spustiš stopala na go beton, gledaš mesec i slušaš zrikavce.

Zatvori glavu za gluposti, poješće te.

Prekini sa pravljenjem planova, zeznućeš se.

Ne troši sebe na priče o drugima, nauči da te ne zanima sve to.

Ne drami kad život ne ide kako si zamislio, već nauči da ne zamišljaš kako bi trebalo da ide.

Ne svađaj se, ne nastavljaj se, ne pravdaj se. Ne vodi tuđe bitke i ne deli savete za tuđi život.

Okreni se sebi.

I tada obavezno,