Sigurno ste i vi šetajući gradskim ulicama prošli pored prosjaka koji u svom naručju drže dete. I kao po pravilu to dete najčešće spava ili mirno leži i sedi.
Ovaj tekst je bio objavljen pre nekoliko meseci. Autor teksta nije tačno poznat, ali, navodno, ono o čemu tekst govori je istina, piše portal BBN community.
Ljudi iz Kambodže i Bangkoka koji su pročitali tekst izjavili su da se ovo zaista dešava. Istovremeno, predložili su da prosjacima dajete samo vodu i hranu, a ne novac, prenosi crnobelo.rs.
Pogledajte zašto deca u rukama prosjaka stalno spavaju:
„U blizini stanice metroa sedi žena čije godine ne znam. Njena kosa je prljava, a položaj njene glave pokazuje očaj.
Žena sedi na prljavom podu, a pored nje stoji torba. U tu torbu ljudi ubacuju novac.
U rukama ove žene spava dvogodišnje dete. Dete nosi prljavu odeću i prljavu kapu.
Mnogi slučajni prolaznici daće joj novac. Mi smo spremni da ovim nesrećnim ljudima damo i poslednju bluzu, poslednji dinar iz svog džepa i ne pomišljajući na drugi problem. Pomaganje nam izgleda kao da smo učinili dobro delo.
Prolazio sam pored žene koja prosi tokom celog meseca. Nisam joj davao novac jer znam da je to organizovana iznuda i da će novac koji je žena koja prosi sakupila završiti kod onoga ko kontroliše prosjake u ovom kraju.
Ti ljudi imaju nekoliko luksuznih nekretnina i automobila. Naravno, i žena koja prosi dobija nešto – flašu votke uveče i malo hrane.
Mesec dana kasnije, dok sam prolazio pored žene koja prosi, šokirao sam se.
Stajao sam na pešačkom prelazu gledajući u bebu. Kao i uvek, bila je obučena u prljavu odeću. Ali, shvatio sam da nešto nije bilo u redu.
Dete je uvek spavalo. Nikada nije plakalo niti pravilo buku. Uvek je spavalo sa licem zalepljenim za ženu koja je njegova MAJKA.
Da li neko od vas ima decu? Sećate li se koliko su spavala kada su imala 1, 2 ili 3 godine? Jedan-dva sata, najviše tri. Popodnevna dremka, ali se uvek pomera.
Celoga meseca, svakoga dana išao sam do stanice metroa, ali nikada nisam video da je ovo dete budno!
Gledajući u to malo biće, a zatim i u ženu koja prosi, moja sumnja je počela da raste.
„Zašto stalno spava?“, pitao sam je gledajući u dete.
Žena koja prosi pravila se da me nije čula. Spustila je pogled i sakrila lice u svoju jaknu.
Ponovio sam pitanje.
Žena je podigla pogled. Pogledala je negde iza mene i tiho me opsovala.
„Zašto spava?!“, gotovo da sam vikao.
Iza mene, neko mi je stavio ruku na rame. Pogledao sam pozadi. Jedan stariji čovek me je gledao.
„Šta hoćeš od nje? Zar ne vidiš koliko joj je život težak?“, reče mi.
Žena koja prosi odmahnula je rukom i pokazala na svoje lice puno poniznosti i očaja.
Muškarac je sklonio ruku sa mog ramena i otišao na stanicu metroa.
Siguran sam da će kući pričati kako je odbranio sirotu ženu od bezdušnog čoveka.
Sledećeg dana sam se javio jednom prijatelju. Iz Rumunije je i uspeo je da završi samo tri godine škole.
Njegov nedostatak obrazovanja nije ga sprečio da se gradom kreće u skupim stranim kolima i da živi u „maloj“ kući sa bezbroj prozora i terasa.
Od mog prijatelja sam saznao da je žena koja prosi deo biznisa. I pored njenog izgleda, jasno je da je ovo organizovano. Nadgledano od strane kriminalnih krugova.
A deca koju nose žene koje prose, „iznajmljena“ su od porodica alkoholičara ili su, jednostavno, ukradena.
Bio mi je potreban odgovor na moje pitanje – Zašto beba uvek spava? I dobio sam ga.
Prijatelj mi je smirenim glasom dao objašnjenje koje me je šokiralo:
„Na heroinu je, ili na votki.“
„Ko je na heroinu ili votki?“, bio sam iznenađen.
„Dete, da ne bi plakalo. Žena će da sedi sa njim ceo dan. Zamisli koliko lako će mu postati dosadno?“, odgovorio mi je.
Da bi beba spavala ceo dan, daju joj votku ili drogu. Naravno, telo deteta nije spremno da se nosi sa takvim šokom. I deca često umiru.
Najstrašnija stvar je što deca ponekad umiru u toku „radnog vremena“. A, lažna majka do kraja dana mora da nosi mrtvo dete u svojim rukama. To su pravila.
Prolaznici će ubacivati neki dinar u torbu misleći da čine dobro delo. Da pomažu majci.
Sledećeg dana sam opet otišao na stanicu metroa. Skupio sam hrabrost i bio sam spreman na ozbiljan razgovor.
Ali, razgovor se nije odvijao kao što sam želeo. Umesto toga, desilo se nešto drugo.
Žena je sedela na zemlji, a u svojim rukama je imala drugo dete. Pitao sam je za dokumenta deteta, i ono još važnije, gde je dete od juče.
Ignorisala me je.
Ali, prolaznici nisu ignorisali moja pitanja. Govorili su mi da sam lud zato što ispitujem ženu sa detetom koja prosi. Nakon nekog vremena otišao sam sa stanice.
Jedino što mi je preostalo bilo je da zovem policiju. Kada je policija došla, žena koja prosi i beba su nestale.
Dodaj komentar