Glumica Živana Stokić, velika Žanka, rođena je u Rabrovu. Otac Bogosav je bio skroman čovek, a majka Julka je rano ostala udovica, pa se preudala za sveštenika Aleksandra Nikolajeviča. Žankino odrastanje nije proticalo idilično, a sa 14 godina već su je udali za jednog zaječarskog abadžiju.
Međutim, to je tek početak muka ove fantastične glumice koja će životom ispisati biografiju vrednu divljenja.
Žanka beži sa pozorišnom trupom
No, krenimo redom od dana od kada su Žanku udali a što se njoj nimalo nije dopadalo.
U ono vreme u Zaječar su dolazile razne pozorišne trupe, a ona je sa jednom od njih, trupom Ljubomira Rajčića – pobegla. Prvi „umetnički“ zadatak u trupi za Žanku je bio – pranje veša. Ubrzo ju je muž batinama vratio kući, ali je ona ponovo pobegla i tada je u zaštitu uzima glumac Aca Gavrilović, za koga se govorilo da joj je kasnije postao velika ljubav.
Kada se premijerno pojavila kao glumica u ulozi Tereze, u predstavi „Bračne noći“ 1902. godine, kako je ostalo zabeleženo i u knjizi Petra Volka „Žanka Stokić“, odmah je osvojila publiku. Nakon raspada trupe, sa nekolicinom kolega krenula je put vojvođanskih, slavonskih i bosanskih varoši.
U Varaždinu je 1907. igrala udovicu u predstavi „Nada“, a bila je to njena prva dramska uloga. Udala se po drugi put godinu dana kasnije i o tom braku je govorila da je bio iz ljubavi, ali i da se završio sa bolnim uspomenama.
Blistala je u ulozi Koštane
Prekretnicu u njenoj karijeri donosi gostovanje u Beogradu avgusta 1911, kada ju je zapazio Milan Grol, znamenita ličnost ovdašnje kulture i pozorišnog života, a samo mesec dana kasnije biva primljena u Narodno pozorište u Beogradu, gde ubrzo igra u predstavama „Figarova ženidba“, „Sirano de Beržerak“, „Rodoljupci“…
Žanka je bila boem i volela je da vreme s kolegama provodi u skadarlijskim kafanama. Kao deo uigrane družine, uveliko je blistala na sceni u ulozi Koštane, gde je u potpunosti iskazala svoje glumačke kvalitete i potencijale, a svoj raskošni talenat uspešno je iskazivala pre svega u komedijama, ali i u operetama i dramama. Snimila je i jedan film, ispostaviće se više nego simboličnog naslova – „Grešnica bez greha“, u režiji Koste Novakovića.
Prihodom od predstave kupila kuću na Topčideru
Kao već čuvena glumica, pišu hroničari, 7. marta 1929, za svoj jubilej – četvrt veka umetničkog rada – od deset časova ujutro primala je čestitke i poklone u skadarlijskoj kafani „Dva jelena“.
Predato joj je i 160.000 dinara u gotovom novcu, što je sa prihodom od predstave premašilo svotu od 260.000 dinara, a tim novcem je kupila kuću na Topčiderskom brdu.
Nušić je pišući „Ministarku“ mislio baš na Žanku
Premijera „Gospođe ministarke“ u režiji Vitomira Bogića 25. maja 1929. bila je trijumf – predstava je do 1941. izvedena više od 200 puta. Veruje se da je Nušić pišući ovu komediju mislio baš na Žanku, a povodom stotog izvođenja ove predstave napisao je:
– Draga Žanka, vi i ja danas imamo malu, intimnu svetkovinu. Mogu događaji menjati režime, mogu se krize zavitlavati i obarati kabinete; vas krize ne mogu dotaći, Vi ostajete ministarka, jedina ministarka, uvek ministarka!
Svih tih godina, slobodno vreme je najradije provodila u skadarlijskim kafanama, posebno u „Tri šešira“, uz Čiča Iliju Stanojevića, Milorada Gavrilovića i druge. Sa dolaskom rata njen boemski život se promenio. Žanka je uz ostale bolesti, imala problem sa dijabetesom i nabavkom insulina.
Zato je tokom rata učestvovala u pozorištima „Veseljaci“ i „Centrali za humor“ („Minut posle 10“, „Vita-Mina“, „Kalorita“…), kao i u programima radio Beograda, koji je bio pod nemačkom upravom, u emisijama „Veselo srpsko popodne“ i „Šareno popodne“. Te emisije su išle nakon čitanja vesti i objava nemačkog komandanta grada, zbog čega ju je kasnije komunistička vlast teretila.
Osuđena na gubitak nacionalne časti i čistila ulice
Žanka je izvedena pred Sud za suđenje zločina i prestupa protiv nacionalne časti 3. februara 1945. godine. Posle dužeg većanja, osuđena je na osam godina gubitka nacionalne časti. Nije imala branioca, čak ni po službenoj dužnosti.
Kazna je bila i društveno koristan rad i određeno joj je da čisti ulice. U molbi za pomilovanje, dve godine kasnije, navela je da je tokom rata krila u svom stanu Koču Popovića i Samuila Pijade (brata od strica Moše Pijade), porodicu Flore.
Nudila je svedoke, a na kraju zamolila dopuštenje da se vrati umetničkom životu da ne bi živela od tuđe milostinje. Ministar pravosuđa Srbije dr Dušan Bratić predložio je da se kazna smanji, iznoseći, između ostalog, i da je „optužena već godinama bezopasna po društvo“. Bolesna i očajna, napisala je testament kako želi da bude sahranjena.
Na sahrani se okupio Beograd, pevana pesma „Oj, Moravo“
U leto 1947. godine posetio je Milivoje Živanović i saopštio da joj je sve oprošteno. Dolazi i Bojan Stupica, prethodno dobivši saglasnost Radovana Zogovića i Agitpropa CK da Žanku može da angažuje u novom, Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Međutim, ta vest ju je „dotukla“ i umrla je tri dana kasnije.
Sahranjena je na Topčiderskom groblju. Kovčeg natovaren na volovska kola, bio je sav u cveću. Narod je klečao sa strane, na trotoarima. Po njenoj želji, na grobu je otpevana pesma „Oj Moravo“.
Spomenik joj nije podigla ni država, ni pozorište, već verna služavka (kojoj je ostavila skromno nasledstvo) s natpisom: „Svojoj plemenitoj gazdarici Žanki podižem ovaj spomenik, blagodarna Magda.“
Izvor: NajŽena
Bila je prva srpska doktorka i učesnica 4 rata, kao nagradu za službu dobila je otkaz
Nije nju Bg ispratio, on je osudio. Ispratio je narod, ona je bila narodna glumica, i to je znala, znao je i narod.