„Hajde Sami, idemo kući“, ovim rečima je legendarni direktor Beogradskog Zoo vrta Vuk Bojović uspeo da privoli Samija, najpoznatiju šimpanzu našeg grada, da se umiri i krene sa njim nazad u kavez.
Sami, čija skulptura i danas krasi zoološki vrt naše prestonice, stigao je u Beograd davnog 12. januara 1988. godine i u rekordnom roku stekao ogromnu popularnost zbog svog nesalomivog i buntovnog duha.
Nakon što je stigao u svoj novi dom, njemu nepoznat i stran, Sami je iskazivao nezgodan karakter kojim je želeo potencijalne napadače da odvrati od namere da ga ugroze i stavi im do znanja da sa njim nema šale.
Radnici u vrtu mislili su da se Sami brzo privikao na svoj skučeni kavez jer je postao druželjubiv sa volonterima i posetiocima vrta, međutim on im je ubrzo pokazao kakav se zapravo duh krije ispod te guste crne dlake.
Samo mesec dana kasnije, 21. februara iste godine, Sami je pokazao da dodatno osiguranje i ojačani lanci nisu dovoljni da ga zaustave u nameri da malo bolje upozna svoj novi kraj.
On je razvalio kavez pokazavši svoju enormnu snagu, a zatim i preskočio zidine Beo Zoo vrta. Prošetao je dorćolskim ulicama, krenuvši Gospodar Jevremovom i ulicom Kralja Petra ka samom centru grada.
Policija je obaveštena i ubrzo su se novinari i Beograđani okupili kako bi uživo pratili dramu sa odbeglom šimpanzom.
Preplašen i željan slobode Sami je došao do nekadašnjeg bioskopa „Balkan“, a desetine policijskih vozila pratila su ga u stopu pokušavajući da ga usmere nazad ka Kalemegdanu.
Prolaznici su u neverici gledali u majmuna, majke su sklanjale decu pokušavajući da Samiju naprave mesto za nesmetan prolaz, a u delu građanstva nastala je panika.
„Sami je ulicom Vase Čarapića stigao do Studentskog trga. Neposredno za njim od kuće je došao i direktor Vuk Bojović (oko 21.00h). On je uspeo da razgovorom odobrovolji Samija, da ga uhvati za ruku i uz reči: ‘Hajde Sami, idemo kući’, uvede u svoj auto, lično doveze do Vrta i uvede u kavez. Bio je to čin za divljenje”, piše na oficijalnom sajtu Beogradskog zoološkog vrta.
S obzirom da su se Vuk Bojović i njegov kasniji miljenik tih dana još uvek poznavali vrlo površno i da nije postojao dugotrajan odnos među njima, ovakva odluka direktora Zoo vrta bila je vrlo hrabra, ali i veoma rizična.
Svetski mediji preneli su vest o odbeglom majmunu na ulicama Beograda, tako da je Sami u rekordnom roku postao i svetska senzacija.
Samo dva dana kasnije, 23. februara 1988. godine, Sami je ponovio bekstvo iz kaveza. Neprimetno je stigao do trpezarije gde su radnici i volonteri obedovali, a nakon što je Sami otvorio vrata provirivši u prostoriju, uspaničeni radnici poiskakali su kroz prozor u prizemlju u potrazi za skrovištem od nenasilnog štićenika.
Sami, iznenađen paničnom reakcijom svojih “komšija”, izašao je napolje kada su radnici počeli da uskaču kroz prozor nazad u trpezariju.
Odustavši od njih, Sami je ponovo preskočio zid kada su ga uočili radnici i učenici obližnje škole “Petar Drapšin” i fabrike “Beko”. Učenici su oduševljeno napustili nastavu i krenuli da prate svog novog heroja, a isto su učinili i radnici fabrike.
Sami je prolazio između tramvaja i kamiona na semaforima, nekoliko puta ih zaljuljavši čisto da šokiranim Beograđanima pokaže svoju snagu, a radnici Beo Zoo vrta pokušali su mrežama da ga usmere nazad ka dvorištu i sigurnoj zoni.
On je utočište pronašao u dvorištu, odnosno krovu garaže u Ulici Cara Dušana 33. Popevši se prvo na jednu višnju, a zatim na krov, privukao je veliku pažnju i građani i novinari ponovo su pristizali u velikom broju. Prema nekim izveštajima, njegovo bekstvo pozdravilo je preko 10 hiljada okupljenih Beograđana.
Videli su se i transparenti – “Sami, mi smo sa tobom”, “Sami ti si pravi”, “Čuvaj se Sami”, “Ne damo te Sami”…
Dorćol je ponovo postao destinacija broj 1 u svim svetskim medijima.
Policija je ponovo intervenisala, a ovoga puta odlučeno je da Sami bude uspavan i na taj način vraćen u kavez.
Oporavak je trajao nekoliko dana, uz čajeve i antibiotike, a zanimljivo je da Beogradski zoološki vrt tih dana nije imao pušku za uspavljivanje, pa se čekalo da ista stigne iz Osiječkog zoološkog vrta.
Sami je stekao legendaran status među Beograđanima, a definitivno je osvojio srce svog prijatelja Vuka Bojovića koji nije krio simpatije prema svom ljubimcu.
Nažalost, Sami je iznenada uginuo 11. septembra 1992. godine, u jedan sat nakon ponoći. Radnici i veterinari nisu očekivali ovakav ishod, jer se sumnjalo da je po sredi neka prehlada stomaka, ali je u roku od dva dana Sami izgubio životnu borbu.
Obudkcijom se tek saznao razlog smrti, a reč je o infarktu creva i šanse za preživljavanje, naročito što nije uspostavljena pravovremena dijagnoza, bile su gotovo nepostojeće.
Medijske kuće redom su prenele tužnu vest iz Beograda, uz reči da nas je napustio predvodnik, veliki džentlmen i osobenjak.
Tokom svojih bekstava, Sami nije pričinio nikakvu materijalnu štetu niti je nekoga povredio, što uz podsećanje na njegovu ogromnu snagu, dovoljno govori o srcu koje je Sami ponosno i dostojanstveno nosio u grudima.
Zahvaljujući njegovim avanturama, skrenuta je pažnja na potrebu izgradnje novog objekta za majmune u Zoološkom vrtu, te je Sami i po rečima Bojovića učinio veliku stvar za svoju vrstu.
Takođe, smatra se da je Sami svojim ponašanjem inicirao i inspirisao Beograđane da narednih godina uporno demonstriraju po gradskim ulicama tražeći slobodu, pravdu i bolji život.
Danas se na mestu gde Sami počiva nalazi bronzana statua koja čuva Samijevu legendu i podseća nas na njegov pankerski životni put, na ljubav između životinje i čoveka, kao i na njegovog velikog i brižnog prijatelja Vuka Bojovića koji je nastavio brigu o Samijevoj ćerki Slavici.
Dodaj komentar