Magazin

Nije sloboda kad ti Vučić kaže da možeš napolje, već kad mu odgovoriš ja sam već napolju!

Duže od mesec dana nisam bila u Novom Sadu.

Moj „korona“ život sveo se mahom na kuća reka, reka kuća, dete, muž, kuća, ispred kuće, dete, muž, ispred kuće, ispred kuće. I to je to. Rekao bi čovek prilično oskudno kretanje, bez potrebnog sadržaja, sa tendencijom pucanja po svim šavovima za koje mislimo da nas drže u celosti.

A onda smo danas seli u auto, ko nekad.

Obučem bluzu i suknju, našminkam sa da budem našminkana ispod maske, malo da zeznem stvarnost, spakujem rukavice u torbicu i krenem po neke potrepštine u Novi Sad.

Parkirali na starom mestu i krenuli.

Sve vreme sam se osećala kao Vil Smit u onom filmu u kom na ulici nosa automatsku pušku, pas vučjak ide uz njega, nigde nikoga, osim te neke „pritajene opasnosti“ koja samo što nije iskočila.

Vraća se sa prvim zalaskom Sunca. Zakucava letve. Bezbedan je.

Inače sam sklona teatralisanju, ponekad me zabavlja, ali Novi Sad mi je danas izazvao neki čudan osećaj, uprkos tome što je bilo ljudi na ulici, što je sijalo Sunce, što se povremeno čuo fen iz frizerskih salona, što su u centru leteli ogromni baloni uličnih prodavaca i psi na baterije kevćali Zmaj Jovinom, prodavnice radile…

Bilo mi je lepo, pa na momento ružno, sunčano, pa na momente kao da sipa iz nekog tamnog oblaka iznad moje glave, ljudi su mi bili lepi, pa mi nas je nešto bilo žao, a ja ne volim to žaljenje ko da smo ubogi i gladni i jadni, pa sam rekla mužu: Ajde da završavamo, pa da bežim kući, kraj reke na pesak, da kopam sa detetom.

Odjednom mi se učinilo prilično ispraznim sve ono što sam pre radila, iako  je delovalo potpuno normalno.

Ljudi su u strahu, i ja sam u strahu, odzvanja svuda pitanje: Hoće li ikada biti kao ranije?

A ja više ne znam ni kakvo je bilo to ranije. Jel bilo normalno ili smo samo imali privid da je normalno. Jel bilo dobro ili je moglo mnogo bolje.

Umorna sam od policijskog časa, od zastrašivanja, od brojki, od prognoza, od uzimanja „slobode“ da odlučujem o svom vremenu, zdravlju, kretanjima, susretima, ali sam isto tako u vanrednom stanju shvatila koliko sam pre njega neke stvari radila po inerciji, iako mi nisu uvek prijale.

Uvek je bilo važno pobeći od kuće negde, ko da se od sebe može pobeći. Šetati gradom, pa onda sesti i jesti kupovnu gotovu tortu u kafiću.

Juriti, juriti, juriti. Robovati poslu. Robovati nekim navikama. Očajavati što nemam ovo i još ovo ili što nisam videla ono. Tražiti sreću svuda gde je mahom još niko našao nije, ali se zajebe pa je baš tu traži.

U „korona“ životu sam zapravo shvatila, možda na teži način, ali tako uvek ide sa važnim lekcijama, da je u 90 odsto slučajeva ukusnije parče torte što ga napraviš kod kuće sam kad ne znaš kud ćeš od sebe, živci se zategli, pa kombinuješ preostale oskudne namirnice da od ničeg napraviš nešto.

Pa odneseš i mami, penzioneru, pa se obraduje i ogreje te jače od letnjeg Sunca.

Shvatila sam ponovo, bežeći od interneta, koliko nema boljeg sna od onog posle čitanja knjige, kad ti skoro ispadne iz ruke.

Poštediš svoj mozak sisetina i guzičetina estradnih i ostalih diva, horor scenarija, posrnulih pedofila, budala, rijalitija i mozak da može poljubio bi te i rekao: hvala, brate.

Prirodu sam uvek volela i poštovala, ali sam joj se sad potpuno predala. Nema boljeg zvuka od čamca koji seče Dunav, od toplog peska pod stopalima, zelene trave da na nju legneš i dišeš ko da sutra ne postoji, jer kako je krenulo vrlo je upitno ima li ga i koliko se vredi cimati oko toga.

U „korona“ životu prestala sam da bežim od sebe, jer ne mogu baš daleko i dugo. Pa se sad zezam sa otkrivanjem šuta u sebi, nagomilanog tokom dugog perioda „normalnosti“.

Kada sve ovo prođe, a proći će, sve prođe,

Volela bih da više ljudi leži na travi u parku, da tu piju kafu za poneti ili iz termosa, da čitaju knjige ili stripove ili gledaju u nebo, da shvate koliko je važno naći mir u sebi, onda ne može svako da te zajebava kako stigne, da te zastrašuje, tumači, predviđa, da ispoštujemo to drvo, tu travu, tu reku kojima sada hrlimo ko nikad pre, da ne zaboravimo koliko su nam značili, da zamesimo hleb ili pogaču ponekad, da podelimo s nekim ko nema, da pružimo, da shvatimo suštinu, da se ne trgamo mnogo oko posedovanja stvari, oko planova dužih od tri dana.

Nije sloboda kad ti Vučić kaže: E, sad možeš napolje, već kad mu odgovoriš: ali ja sam već napolju, jer je osetiš pod rebrima kako struji, iako u kući već dva dana sediš i hleb od isto toliko dana grickaš, ali si miran i zadovoljan, sve si skapirao, dobro ti je sa sobom.

Nema sloboda mnogo veze sa ograđenim ili otvorenim prostorom, već sa ograđenom ili otvorenom dušom.

Šta je meni danas vredelo što sam mogla kud sam htela, kad tamo gde sam bila nisam osetila mir?

Kad me je dobar deo Novog Sada podsetio na tatu koji je ležao u Kamenici, na neke strahove, na neke boli… koje nisam prevazišla i prihvatila.

Kao da mi je sva data sloboda bila uluda, jer mi ničemu osim kupovine potrepština nije koristila.

Proći će korona, i doći će nešto drugo, možda i gore, ali jedino sa čim ostaješ do kraja sa ti. Ako tu ne središ šut, mogu te zatvarati ili puštati, isto ti je.

Dani su lepši, naše je ropstvo sve ugodnije, muž se prestao brijati, ja sam otkrila da mi frizer ne treba

Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

OGLAS

7K Shares
7K Shares
Share via
Copy link