Hrvatski predsednik Zoran Milanović „pomalo zaverenički“ je komentarisao podizanje optužnice protiv hrvatskih ratnih komandanata navodeći da je sve tempirano u ovaj čas jer je cilj da se „skrene pozornost sa problema koje vlast u Beogradu trenutno ima“.
Po rečima i ubeđenju Milanovića, Hrvatska je ta koja teži trajnom pomirenju između dva naroda, ali je srpska optužnica dokaz da nema političke volje da se „grozna priča sa ratom, u kojem je Srbija napala Hrvatsku, a ne obratno, konačno stabilizira“.
– To je organizovao predsednik Srbije koji za dve, tri nedelje ima organizaciju Europrajda. Tamo će doći desetine hiljada ljudi iz cele Evrope. To je dogovarano 2019. godine u vreme kada je svet izgledao drukčije i kada je izgledalo da će zauvek biti tako. Međutim, da sad može to bi zapalio. S obzirom da su tada dali jamstva, sada se ne mogu iz toga povući. Ne znaju kako reći ne – rekao je hrvatski predsednik uz napomenu da se u Srbiji organizuju litije za „spas od grijeha“, te da „sve to Vučića jako opterećuje i treba probleme na drugoj strani“.
Milanović je prstom dotakao direktno u ranu srpskog društva, onaj otečeni deo mozga oboleo od neprestane manipulacije i lečenja dežurnog psihijatra sa klinike na Andrićevom vencu koji čitavu deceniju primenjuje pogrešnu terapiju mazanja očiju građana.
Bez namere da držim stranu hrvatskog predsednika, već stranu logike i zdravog razuma, jasno je valjda već svima da je podizanje tenzija u regionu izazvano veštački i služi samo za skretanje pažnje.
Ako je Europrajd razlog što toliko dugo živimo u neizvesnosti novog sukoba na Kosovu, te da je upravo to razlog zbog čega se baš sada podiže optužnica protiv hrvatskih pilota i komandanata nakon 27 godina, onda ludilo u kojem živimo i koje nazivamo realnost konačno odlazi u crveno i postaje nemoguće za podneti.
Taj nametnuti stres koji je razvio društvenu anskioznost i zabrinjavajuću ravnodušnost na sve neverovatne afere kojima svedočimo dugi niz godina i dalje se beskrupulozno iskorišćava i pospešuje kako bi se zaštitila novoizgrađena politička i biznis elita u duboko osiromašenom društvu.
Trgovina i zloupotreba parola „mir i stabilnost“ i „samo da rata ne bude“ onemogućava iole normalno funkcionisanje običnog sveta koji želi da planira svoju budućnost na ovim prostorima.
Danas u Srbiji postoji onaj potpuno neobavešteni deo naroda koji uopšte ne prati šta se dešava sa situacijom na severu Kosova, koji pojma nema o kakvim tablicama je reč i nije čuo niti jedno Vučićevo dramatično obraćanje u kojima obično na kraju poručuje da će „Srbija pobediti“.
Postoje i oni koji jedva čekaju da u nekom budućem incidentu padne ljudska žrtva kako bi se objavilo da nemamo kud i da je rat neizbežan. Po mogućstvu već prvog septembra, a možda i onda kada „Rusi izađu na Dunav“.
A tu su i oni koji žive u ubeđenju da je priča kao i uvek prenaduvana i da nikakvog novog rata neće biti, da je Kosovo završena priča i da problem sa tablicama nije realan povod da ljudi iznova navuku uniforme, krenu u smrt i u konačno izbavljenje od ovozemaljskih muka.
Spokoj remeti činjenica da je ogroman deo ovdašnje javnosti svojevremeno bio ubeđen da nikakvog rata u Jugoslaviji neće biti. Ili, ukoliko želite skorašnje primere, ista je „logika“ važila i pred veliki oružani sukob u Ukrajini ili pak pred buktanje koronavirusa jer je on u „nekoj tamo dalekoj Kini“.
U prirodi je čoveka da odbija negativnosti kako bi se mogao skoncentrisati na redovne aktivnosti i zaduženja, ali sve to pada u vodu kada kolektiv upadne u problem koji se tiče svih nas. Ignorisanje problema i činjenica možda je put ka nekom kratkoročnom rešenju, u svrhu čuvanja mentalnog zdravlja, ali kada nesreća eskalira i oružje se potegne onda nikakvo ignorisanje ne pomaže i svi se odjednom nađemo u čudu sa pitanjem kako smo dovde dospeli.
Reči Milanovića nisu izmišljena topla voda jer je strategija „zavadi pa vladaj“ poznata već hiljadama godina. Toj poganoj zavadi obično u pomoć pritrči dogovor onih koji već vladaju kako bi se potčinjeni i zaslepljeni narod bavio isključivo nacionalizmom i skoncentrisao na „neprijatelje“ umesto na svoju tužnu sudbinu i siromaštvo koje se ovakvom političkom i ekonomskom praksom nikada neće iskoreniti.
Na kraju, ostaje nam da vidimo kako će se „zvanični Beograd“ izvući iz ove zbrke, hoće li uspeti lobotomiranoj javnosti da opravda popuštanje kosovskim vlastima i LGBT+ zajednici ili će nas sve uvući u neki novi pakao, kao da nam ovaj već nije dovoljan.
Dodaj komentar