vozac ljuba
Ljuba Marinković, foto: privatna arhiva
Magazin Beograd

Dan vam možda nije najbolje počeo, ali sve može da se promeni ako ste stali blizu vozača Ljube

Scena je sledeća: U beogradu ste, sati je pola osam i jutarnji špic je u punom jeku. Očekivano, gužva je jedva podnošljiva. Naravno, kasnite na posao i vrućina u vozilu je nezamisliva. Na sve to, gospođa pored ima običaj da vas laktom mune u rebra i s vremena na vreme vam krvnički stane na nogu.

Dan možda nije dobro počeo, ali sve može da se promeni ako ste ušli na prva vrata i blizu ste vozača Ljube Marinkovića.

„Zahvaljujući ovom čoveku imam osećaj da se vozim sa prijateljem“, napisala je o Ljubi na Fejsbuku jedna Marina.

Njen status i opis vozača Ljube izazvao je dosta pažnje na internetu, pa se mediji sada utrkuju da razgovaraju sa njim.

Šta to onda Ljuba radi?

„Kad uđe neko nervozan, ja kažem: ‘Gospođo, polako. Hoćete čokoladicu? Malo šećera? Mogu da vam otpevam nešto, nije problem'“, kaže Marinković za BBC na srpskom.

„I oni se nasmeju. Smire se i bude sve ok. Širim pozitivnu energiju.

„U principu se prema svima odnosim kao prema prijateljima koje poznajem 100 godina“, ističe Marinković.

Psiholog

Ljuba će uskoro napuniti 36 godina, iz Beograda je i ima troje dece – četvrto je na putu. Nadaju se da će biti devojčica.

Vozio je autobus od 2008. do 2013, nakon čega je „pohitao za novcem“, da bi se nedavno vratio vozačkoj karijeri, a bavi se i proizvodnjom zamrznutih peciva.

Igrao je dugo i fudbal – „malo u Minhenu, malo kod nas“ – ali ga je povreda sprečila da uradi nešto više.

Zato sad ponovo vozi autobus i to na liniji 35 – od novobeogradskog Bloka 20 do groblja Lešće – što „obožava“ da radi.

„Volim taj kontakt koji imam sa ljudima, volim da širim pozitivu i pomognem gde god mogu. Onda ništa nije teško“.

Marinković ističe da on zapravo „ne radi ništa posebno, samo posmatra okolinu“.

„Na primer, ako vidim da je neko ušao sa detetom na srednja vrata, onda na razglasu kažem da im se napravi mesto da sednu.

„Isto je ako uđe neko stariji, trudnice ili invalidi. A kad vidim da je neko namršten i tmuran trudim se da ga nasmejem.

„Posmatram okolinu, shvatim šta je kome potrebno i u 90 odsto slučajeva mi uspe“, navodi.

Znači psiholog?

„Pa, može se reći“, odgovara uz osmeh.

Marina Nikolić koja je na Fejsbuku objavila Ljubinu priču, kaže za BBC da „jednostavno nije želela da ovakvo nešto ostane neprimećeno“.

„Moje malo dobro delo za jučerašnji dan je bilo da skrenem pažnju na čoveka kome je stalo do ljudi i koji svoj posao radi najbolje što može“, ističe ona.

„Ne treba reći da, iako ga ne poznajem, znam da samo dobar čovek može ovako širiti ljubav i radost. Jer Ljuba je ljubav“.

Šta je Marina napisala?

Ulepšava mi dan, a da ga ni ne poznajem. On vozi, ali to nije sve. On prati šta se dešava u autobusu i okolo i koristi razglas da pomogne, olakša, razveseli.

Kad on progovori u razglas, svi se sa osmehom pogledaju, atmosfera u autobusu se promeni i više ni najveća gužva ne pada tako teško.

Danas, nisam izašla na svojoj stanici, produžila sam autobusom do okretnice da bih mu prišla i pitala ga da li on to radi svaki dan. Sa osmehom je odgovorio „Da, svaki dan.“

Radi ovaj posao već dugo. Ali pre svega voli svoj posao i nije mu teško da se malo više potrudi

Ako vidi da neko trči ka stanici, on ne zatvara vrata, već čeka. Bez žurbe. Bez drame. Bez zatvaranja vrata pred nosem.

  • „Molim vas dva mesta za decu na srednjim vratima“
  • „Ispred je autobus 48, ako neko hoće da stigne“
  • „Jesmo li svi ušli, je l’ mogu da zatvorim vrata“
  • „Ako može jedno mesto za dete na drugim vratima“
  • „Stiže 25p iza nas, ako neko hoće da uhvati“
  • Dobar dan. Doviđenja. Prijatno.

I osmeh. Osmeh srećnog čoveka. Osmeh čoveka koji voli svoj posao.

Nadam se, ako se već vozite 35icom (jednom od najgorih linija u Beogradu), da ćete naići na Ljubu koji će vam, bez sumnje, popraviti dan i vratiti veru u ljude…

Hvala, Ljubo <3

Sekund

Ljubu zato danas zovu brojni novinari – žele da pričaju sa njim i da ga snimaju.

„Više puta su mi ljudi govorili da moju priču treba neko da objavi, a ja nisam hteo – nema potrebe, radim ovo zato što sam ja takav, a ne da bi neko to čuo ili video“, kaže Marinković.

„Ipak, onda sam pomislio da bih možda mogao da inspirišem druge da budu pozitivniji“.

Proteklih meseci u Beogradu su saobraćajne gužve bile svakodnevne, jutarnji i popodnevni špic prelili su se i na ostale delove dana, dok je grad često bio potpuno paralisan zbog protesta i saobraćajnih radova.

Kako biti pozitivan u takvom okruženju?

„Moj moto u životu su strpljenje i pozitivna energija“, kratko odgovara Ljuba.

„Uvek kažem – živi svaki sekund. Ne kasnije, ne posle, ne nekad… Sad. Živi svaki sekund, zato što ti živiš u toj gužvi. I taj sekund je sastavni deo života.

„Mislim da se ništa ne postiže na buku, žurbu i jurbu. Jednom mi je stric rekao ‘vozi me polako, da stignem na vreme’ i to mi je ušlo u glavu“.

Marinković smatra da se brzinom ništa ne postiže.

„Život danas jeste 200 na sat, ali moj moto je polako. Strpljenje, pozitivna energija i sve bude super“.

Normalac

Ljuba ima i recept kako da svima bude lakše.

„Treba svako da gleda da ispravi svoj stav, ne tuđe greške“, kaže kratko.

„To mi je uvek bio moto, kad bi svako kontrolisao sebe i radio sve na najbolji mogući način koji može, nikome ništa ne bi moglo da se zameri“.

Možda onda ne bude čudno što je jedanvozač autobusa ljubazan prema svima.

„Nisam ja ništa posebno, samo sam… Normalan“, ističe Ljuba.

„Mislim da bi svi tako trebalo da se ophode i prema komšijama i prema poznanicima i prema nepoznatim ljudima… To je normalno ponašanje.

„Samo pozitivan stav. Kakve su ti misli takav ti je život, zaista je tako“.

I pop je zbrisao iz Srbije i otišao u Nemačku da vozi autobus

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku