Poznati beogradski preduzimač, inače rođeni Nemac, Fridrih Krikner, gradio je hotel „Staro zdanje“ u Aranđelovcu. Varoš, a naročito okolina, mnogo su mu se dopali, pa je kupio imanje i sagradio letnjikovac.
U leto 1881. godine, u Aranđelovcu je sa roditeljima letovala i njihova šesnaestogodišnja ćerka Lujza. Istovremeno, bataljon u kome je bio mladi potporučnik Živojin Mišić bio je na vežbi u okolini grada.
Aranđelovčani su u Kneževoj sali hotela „Staro zdanje“ priredili bal za oficire. Na balu, sa majkom i ocem, našla se i lepa Lujza. Čim je orkestar zasvirao muziku za igru, mladi potporučnik Mišić prišao je Kriknerovima, duboko se poklonio i zamolio za dozvolu da igra sa Lujzom.
Devojka je, kažu, nevoljno ustala a, sudeći po izrazu lica, ni roditelji nisu bili baš oduševljeni kavaljerom. Ali, te letnje noći dogodilo se ne samo poznanstvo ovo dvoje mladih, nego i – ljubav na prvi pogled.
Lujza Krikner, rođena je 1865. godine u Beogradu, uprkos stavu svojih roditelja, postala je supruga srpskog oficira. Njeni roditelji bili su protiv ovoga braka, navodeći argumente da je mladi Mišić bio seljački sin, da su plate poručnika male, a vojnički život osuđen na neprestano seljakanje.
Ipak, ključni argument bio je da je mladi par različite vere. Porodica Krikner pripadala je reformatorskoj crkvi, a mladi poručnik je bio pravoslavne vere. Uprkos protivljenju roditelja, Lujza je pobegla za Živojina, a njeni roditelji odbili su da daju miraz. Lujza i Živojin Mišić venčali su se 30. oktobra 1884. godine u Vaznesenjskoj crkvi u Beogradu.
I tako je mlada i lepa Nemica Lujza postala supruga srpskog oficira. Uzela je i njegovo prezime. Bio je to, kažu, veoma srećan brak. Rodila mu je šestoro dece, tri sina – Radovana, Aleksandra i Vojislava, i tri ćerke – Eleonoru, Olgu i Anđeliju. Ali, malo vremena su imali da uživaju u porodičnoj sreći.
Živojin, a kasnije i sinovi, išli su iz rata u rat, iz boja u boj: Turski, Balkanski, Prvi svetski rat. Lujza je delila njihovu sudbinu i sudbinu svoje nove domovine – Srbije. Krajem 1915. godine povlači se sa srpskom vojskom preko Albanije sve do Drača. Živojin, tada već proslavljeni vojskovođa, i sinovi, oficiri u jedinicama srpske vojske, odlaze na Krf, a ona sa ostalim našim izbeglicama u Francusku.
Iz Francuske se Lujza vraća u Solun 1917. godine, pred sam proboj Solunskog fronta. I odatle, sa srpskom vojskom stiže u Beograd. Vojvoda Mišić je ovenčan ratnom slavom, ali ga polako izdaje zdravlje. Leka traži u prijateljskoj Francuskoj.
Lujza je pored njega i danonoćno sa lekarima bdi nad njim. Sve je, nažalost, bilo uzalud. Vojvoda Mišić umire 21. januara 1921. godine na rukama svoje voljene Lujze.
Lujza nastavlja da živi u Beogradu okružena brigom dece i prijatelja. Ali, stalno je muči neostvarena želja pokojnog supruga. Vojvoda Mišić je, naime, nameravao da u Struganiku napravi novu kuću i da tamo žive.
Lujza prodaje kuću u Beogradu i gradi veoma lepu kuću u Struganiku, nadomak reke Ribnice, ispod Živojinove stare kuće. Kad je aprila 1941.godine kapitulirala jugoslovenska vojska, Živojinov sin, major Aleksandar Mišić nekako se dokopao Struganika.
Ubrzo je na obližnju Ravnu goru došao i pukovnik Draža Mihailović sa grupom oficira, koji nisu prihvatili kapitulaciju. Draža je odmah stupio u vezu sa majorom Mišićem. Sastali su se u kući njegove majke, 13. maja 1941. godine i osnovali Vrhovnu komandu jugoslovenske vojske u otadžbini.
Major Mišić je postao član te komande. Nešto kasnije, u ovoj kući 19. septembra iste godine, sastali su se, prvi put, Draža i Tito da pregovaraju. Draža je ponovo sa svojom pratnjom došao kod majora Mišića 6. decembra 1941. godine. Neko je to javio Nemcima u Valjevo i oni su došli i opkolili kuću. Videvši da nema izlaza, major Mišić je, da bi spasao Dražu, žrtvovao sebe. Izašao je pred Nemce i rekao: „Ja sam Draža Mihailović!“
Pošto je bio u uniformi Jugoslovenske vojske sa epoletama na ramenima, Nemci su poverovali. Sa njim se predao i njegov načelnik štaba, generalštabni major Ivo Fregl, Slovenac. Uvereni da su zaista uhvatili Mihailovića, koji je iskočio kroz prozor i neprimetno se izvukao iz obruča, Nemci obustavljaju poteru i sa zarobljenicima odlaze u Valjevo, gde doznaju da su prevareni.
Na saslušanju pitaju Mišića zašto je to učinio. On im ponosno odgovara: „Za mene je velika čast prevariti neprijatelja“.
Nemci su zatim počeli da ga ubeđuju da bude lojalan prema njima. Rekli su mu: „U vašem telu teče i naša krv. Vaša majka je Nemica“. Mišić prkosno odgovara: „Ako je i te krvi bilo u mojim venama, ona je davno istekla na Kolubari i Kajmakčalanu“.
Osudili su ga na smrt zajedno sa Slovencem Freglom. Na streljanju je odbio da mu vežu oči. Zatražio je jedino da mu ne pucaju u glavu, rekavši: „Kod Srba je najveća želja da odu u grob čitave – glave“.
Posle nekoliko dana, 17. decembra, u pohodu na Ravnu goru, nemačka kaznena ekspedicija je spalila onu lepu kuću Lujze Mišić u Struganiku. Lujza je, kažu, hrabro podnela gubitak sina i paljenje voljene kuće. Ali je iz revolta otišla u crkvu, prekrstila se u pravoslavnu veru i uzela ime – Magdalena.
Ubrzo, Nemci su uhvatili i drugog njenog sina Vojislava, inženjera hortikulture i rezervnog oficira, za razliku od brata Aleksandra, on je bio na drugoj strani, u partizanima, kao politički komesar. Kad je to čula, Lujza je uzela memoare Augusta fon Makenzena, komandanta svih neprijateljskih snaga koje su 1915. godine napale Srbiju, u kojima on veliča hrabrost srpskih vojnika i vojničku veštinu, strategiju i čovečnost vojvode Mišića.
Kaže, kad su ga zajedno sa njegovim generalima, zarobili 1918.godine u Temišvaru, vojvoda Mišić je naredio da im se ostave pištolji i sablje. Sa tom knjigom se Lujza obrela kod generala Bemea, tadašnjeg nemačkog komandanta Srbije.
Ađutant joj je osorno rekao da je general zauzet i da ne može da je primi.’’Recite mu’’ – obratila mu se Lujza na svom maternjem jeziku,’’da ga traži supruga maršala Mišića’’. Znala je da se na Zapadu za vojvodu – kaže maršal.
General Beme je odmah istrčao iz kancelarije, stao mirno, poklonio se i poljubio joj ruku. Zatim je uveo u kabinet i onda joj izjavio sučešće rekavši: „Gospođo, Vaš sin Aleksandar je uhvaćen posle kapitulacije, u šumi, i po međunarodnom pravu nije mogao biti tretiran kao ratni zarobljenik već kao – bandit, i zbog toga je osuđen na streljanje“.
Lujza je ponovo stegla srce i jedva progovorila: „Gospodine generale, ja Vas u ime ovih memoara molim da mi spasete bar drugog sina“. General Beme nije znao očemu se radi. Kad mu je Lujza objasnila, uzviknuo je: „Gospođo, to je strašno! On je u rukama Gestapoa, naše političke policije, koja nije pod mojom komandom. Ali, videću šta mogu da učinim“. Posle nekoliko dana Beme je poslao automobil po Lujzu.
U njegovom kabinetu čekao je sin Vojislav, sav isprebijan u zatvoru. „Vodite ga kući“, rekao je Beme, „i da bude miran“.
Vojislav je, međutim, 1943. godine otišao u partizane. Vratio se kao kapetan. Njegov brat, kapetan Vojislav, bio je jedan od glavnih svedoka protiv Draže Mihailovića na suđenju 1946.godine.
I njega je kasnije snašla zla sudbina: bio je zatočenik na Golom otoku. Umro je 1974. godine kao direktor Beogradskog zelenila. Grob mu se zna, Aleksandrov – ne.
Ostatak života Lujza je provela u Beogradu u svom stanu. Ponekad je odlazila u svoj voljeni Struganik kod Mišićeve familije. Na zidu muzeja u Struganiku vise dve krštenice. Na jednoj piše „Lujza Krikner“, na drugoj „Magdalena Mišić“.
Dodaj komentar