Balkan Magazin

Pred najvećim gangsterom Sarajeva bečka gospoda se tresla, a sirotinja ga obožavala

huso

Trećeg februara 1911. Sarajevom je odjeknula vijest da je ubijen Huso Ćumurdžija. Nepoznati ubica sačekao ga je u ranim jutarnjim satima na stepeništu kluba „Beč“ na Baščaršiji i ispalio u njega pet metaka iz revolvera. Podlegao je na mestu.

Najveći gangster Austro-Ugarske monarhije i jedan od najbogatijih ljudi svog vremena završio je životni put u 41. godini života. Njegova dženaza, upamćena kao najmasovnija tih godina, bila je neobična i po tome što su na njoj podjednako prisustvovali predstavnici vlasti i kriminalnog miljea. I jedni i drugi mogli su odahnuti jer u prethodnih deset godina svi su oni bili u Ćumurdžijinoj šaci, čiji čelični stisak nikome nije dozvoljavao da radi šta hoće.

Osim njih, dženazu je pohodio ogroman broj sirotinje, koja je Ćumurdžiju iskreno oplakivala kao svog zaštitnika i dobrotvora.

Dan posle, kada je na naslovnici Prepodnevnog vijesnika izašao članak “Sahrana kriminalca Ćumurdžije”, sirotinja je provalila u redakciju i poharala je do najmanjeg papirića, a u nedostatku odgovornijih lica batine je dobio portir, sve zbog onog “kriminalac”.

Huso Ćumurdžija rođen je 1871. u Sarajevu, kao sedmo od devetero dece u siromašnoj ugljarskoj porodici, u maloj kućici na Bistriku. U policijskoj evidenciji ime mu je prvi put zabeleženo 1883, kada ga kao dvanaestogodišnjaka hvataju u provali, a tri godine posle evidentiran je kao član bande džeparoša Jozefa Kartofela i poslan u popravni dom, gde ostaje tri godine.

Samo dva dana po izlasku iz doma osumnjičen je za ubistvo Jozefa Kartofela. Proveo je šest meseci u istražnom zatvoru pre nego će ga pustiti u nedostatku dokaza. Posle toga Ćumurdžija odlučuje napustiti Bosnu i odlazi najpre u Zagreb, pa iz Zagreba u Beč, gde živi idućih deset godina pod imenom Hugo Hofman.

Prema vlastitim rečima, prvih godina nema čime se nije bavio, od oružanih pljački, preko provalnih krađa, do davanja na kamatu, a kasnije se fokusira samo na kamatu, u čemu postaje jako uspešan. Postao je ekspert za kartaroške pozajmice i preko toga stekao poznanstva sa izuzetno moćnim ljudima.

Prema nekim straživačima Huso Ćumurdžija bio je organizator pljačke glavne pošte u Beču iz godine 1900, kada je plen pljačkaša iznosio preko pet miliona kruna. To je prema njima glavni razlog da u januaru 1901. napusti Beč i vrati se u Sarajevo posle deset godina odsustva. Drugi, ubedljiviji razlozi, govore da se vratio kako bi organizovao transport opijuma. Neki od Ćumurdžijinih prijatelja iz detinjstva otišli su na drugu stranu sveta i tamo postali uspešni trgovci afijunom, oni će mu pomoći da u narednim godinama postane opijumski car monarhije.

U grad se vratio sa pismom preporuke carskog tajnika Broha, preko kog u najkraćem roku dobija poslovni prostor, jednu zgradu na Kovačima. Tri meseca poslije Ćumurdžija svečano otvara novi klub u gradu, popularni “Beč”, kombinaciju kartašnice u podrumu, striptiz bara na prizemlju i javne kuće na spratu, koji za kratko vreme postaje glavna atrakcija, ponajviše zahvaljujući plesačicama iz Afrike i sa Dalekog Istoka.

Protiv „Beča“ ustali su poglavari verskih zajednica. Nazivajući ga džehenemom i paklom tražili su od uprave grada da ga zatvori. U dva navrata pravili su demonstracije ispred gradskog poglavarstva, koje je na kraju reagovalo tako što je kaznilo verske zajednice, svaku sa po petsto kruna zbog nepoštovanja tuđeg poštenog rada. Iz toga će se roditi konflikt između Ćumurdžije i poznatog sarajevskog siledžije Hasana Šabera, kog uvređena verska poglavarstva angažuju kako bi im pomogao rešiti problem.

Šaber je bio čovek izuzetne fizičke snage, glavni sarajevski reketaš, naviknut da zapoveda i rešava neposluh po kratkom postupku. Imao je četvoricu svojih momaka, razbijača poznatih po brutalnosti i po tome što nikada nisu govorili, s kojima je bilo dovoljno da se samo pojavi kako bi mu bilo udovoljeno u svim zahtevima.

U „Beču“ se desilo ono za šta niko nije verovao da je moguće, a to je da Šaber i njegovi momci budu pretučeni. Prema rečima očevidaca, pod Ćumurdžijinim vodstvom napao ih je celi klub, dok je sam Ćumurdžija istukao Šabera džaračem od kamina.

Niko nije smeo ni zamisliti kakva će biti Šaberova osveta. Kada je petnaest dana kasnije bačena ručna bomba na „Beč“ govorilo se da je to tek početak i da Šaber neće stati dok ne protera Ćumurdžiju iz Sarajeva, ali svega tri dana posle Hasan Šaber i četvorica njegovih momaka ubijeni su u ćevabdžinici “Sajonara”. To je prvi put u historiji Sarajeva da su zapucali automati, italijanski Cei-Rigotti, čiji su smrtonosni pucnji ispunili grad jezom.

Ime Huse Ćumurdžije preko noći posta slavno, raširi se šapatom među narodom istovremeno kao pretnja i kao nada, jer za Šaberom su retki iskreno žalili, a mnogi se otvoreno radovali, posebno što u gradu neće biti više četvorice Šaberovih momaka, koje je čaršija o svom trošku godinama hranila, oblačila i obuvala, nikada ne dobivši za to ni najmanje hvala.

Ćumurdžija je bio drugačiji i to se čaršiji dopalo. Pisao je članke za novine u odbranu kluba “Beč”, navodeći kako je to ono što je Sarajevu nedostajalo da bi se iz provincijskog gradića razvio u svetsku metropolu. Razbijao je zle glasove sa pričom o tome kako većina njegovih gostiju zapravo predstavlja radne ljude, koji tu dolaze popiti piće posle posla, pogledati s mirom malo striptiza i otići kući, te da prostitutke koriste samo stranci. Za kartašnicu je uvek isticao kako je ona tu samo za one koji mogu platiti ulaznicu od hiljadu kruna, te da od nje nema bojazni za manje imućan svet.

– Sirotinja ne treba da se buni protiv otmjenih kartaških salona, već protiv tombola od groš, jer to je kocka koja iz sirotinjskog džepa izvlači poslednji dinar – izjavio je tom prilikom i stekao istovremeno simpatije sirotinje i bogataša, kod prvih što je štiti, kod drugih što ih odvaja u zaseban svet elite, tako da se nađoše zajedno u zaključku da je Ćumurdžija predstavnik otmene, tačno odmerene bečke škole. Čak su i verski poglavari promenili tada odnos prema njemu i okrenuli žaoku svojih kritika ka onima koji razvratna mesta posećuju.

Huso Ćumurdžija bio je tvorac i novog sarajevskog modnog stila, prozvanog „oho-ho“, u kom su stara, široka i mrka odela od teške vunene čohe zamenjena usko krojenim odelima živih boja od lakog pamučnog platna, a robusne bakandže i glomazne cokule finim lakovanim cipelama, za kojim će u Sarajevu nastupiti prava pomama, iako su građani s njima dobijali malo ili nimalo sjaja jer je grad još uvek bio u blatu.

huso cumurdzija
Jedna od poslednjih fotki Huse Ćumurdžije (na zadnjem sedištu), snimljena 1910. u Sokolović Koloniji

Povrh svega, Ćumurdžija se vozi po gradu u otvorenom automobilu kao sam car, a to je posebno izluđivalo ženski svet, koji je u nemogućnosti da se domogne rajskih dveri najpoželjnijeg kicoša rezao vene i bacao se pod tramvaj. Mnoge sarajevske lepotice iz tih dana, čak i devojke iz uglednih kuća, u pokušaju da zavedu Ćumurdžiju završile su kao umetnice u „Beču“, među njima i čuvena lepotica Šeherzada, kći predsednika suda Kadijevića, devojka zbog koje su mnogi stali ozbiljno razmišljati o tome kako je sevap oženiti se kurvom.

Podrum Ćumurdžijinog „Beča“ važio je za najjači kartaški salon Bosne, mesto na kom su bogatstva, kuće i radnje preko noći menjale vlasnike i po nekoliko puta. Sam Ćumurdžija nije kartao, ali je rado učestvovao kao onaj koji deli karte i posuđuje novac onima koji ne odustaju od ideje da je sreća nadohvat ruke. Tu se veletrgovac drvetom Petrović pretvorio u cjepača, prevoznik Zuko u hamala, a upravnik pošte Wolf izvršio samoubistvo, nakon što je u dva deljenja prokockao sto hiljada kruna državnog novca.

Posuđivanje novca omogućilo je Ćumurdžiji da stekne puno poznanstava među carskim ljudima, od kojih će mu mnogi postati veliki dužnici. To je bio njegov veliki plan koji je u potpunosti uspeo, drogu da mu prevoze carski ljudi, u službenim kolima koja ne potpadaju pod policijsku kontrolu. Vesti o epidemiji narkomanije u carskoj prestonici, redovne u štampi od kraja 1903. godine, bile su direktna posledica Ćumurdžijinih aktivnosti, koji sedmično šalje između dvadeset i trideset kila najfinijeg turskog afijuna, zgrčući basnoslovno bogatstvo. Procenjuje se da mu je sedmična zarada petsto hiljada kruna, pa stoga ne čudi što do kraja 1904. Huso Ćumurdžija važi za najbogatijeg Sarajliju, sa prijavljenim kapitalom većim od osam miliona i, kako se pričalo, još deset puta toliko u rezervi.

U leto 1905. Ćumurdžija započinje izgradnju hotela „1001. noć“ na Trebeviću, ogromnog kompleksa sa 1001. sobom, koji će do zatvaranja 1911. biti najveća javna kuća Evrope, te prva u monarhiji koja će u ponudu uvrstiti i mladiće, na usluzi damama. Radilo se o kompleksu od šest zgrada u kom je tri hiljade prostitutki i prostitutaka, klasiranih u tri kategorije, pružalo usluge u tri smene, praveći dnevni promet od sto hiljada kruna. Pristupačna cena treće kategorije, gde se već za dva groša moglo dobiti nešto, privukla je sirotinju iz svih krajeva zemlje, pa se na prostoru današnjih Kovačića stvorilo improvizovano naselje u kom je idućih godina svakog trenutka boravilo pet do šest hiljada prosjaka.

Opis Ćumurdžijine riznice u podrumu njegove vile na Mejtašu, napisan 1907. rukom kućepazitelja Sime Krake, deluje upravo nestvarno: „…dubina zlatnika po kojima se tu hodi seže do koljena, a u sobu gdje su banknote ne može se ni ući, zato što odmah iza vrata počinje zid od banknota.“ Iste godine Ćumurdžija se ženi sa etiopljankom Uru, zvezdom „1001. noći“ i ženom poznatom po najdužim nogama koje je svet ikada video, čiji će dnevnik konačno biti dešifrovan prošle godine. Većina materijala predstavlja lirske opise Etiopije, a u jednom momentu se govori i o zlatu u Husinom podrumu, kog Uru tom prilikom naziva belim Mansa Musom.

Kada je ogromna moć Huse Ćumurdžije zapretila da i formalno preuzme vlast u Bosni – jer krajem 1907. o njemu se raspituje sam Franc Ferdinand, navodno iz razloga što je tražio čoveka koji bi pod njegovim patronatom preuzeo upravu Bosne – došlo je do zavere sa ciljem Ćumurdžijunog smaknuća. Na čelu zavere našli su se predsednik trgovinske komore Ciganović i upravnik policije Joksimović, obojica sa dugovima prema Ćumurdžiji od preko sto hiljada. Plan je bio da ga pozovu u vilu Hadži kako bi mu isplatili dugove, ispred koje ga je trebao upucati čovek koji se spominjao pod imenom Bijedni.

Bilo da je predosetio, bilo da je bio obavešten, Ćumurdžija u vilu Hadži nije došao lično, već je poslao jednog od svojih momaka obučenog kao on sam. Bijedni je pucao tri puta prije nego će mu pištolj zaglaviti, ali nije uspeo ubiti Ćumurdžijinog čoveka, koji je bio pri svesti kada su iz vile istrčali Ciganović i Joksimović sa pitanjima: „Je li gotov?“

To je pokrenulo seriju ubistava u Sarajevu tokom 1908. godine u kojoj je, osim Ciganovića i Joksimovića, ubijeno još dvanaest ljudi, među njima i predsednik suda Rupetal, ministar odbrane Von Grabus, te glavni poverenik za izgradnju Mitrović. Atentatu je za dlaku izmakao gradonačelnik Esad Kulović, navodno tako što je lično preneo 50 kg Ćumurdžijinog opijuma tokom službenog putovanja u Beč. Pokrenuta je opsežna istraga, neki su i uhapšeni, ali niti jedan trag nije vodio do onoga za kog je čitav grad znao da stoji iza čistke.

Posle tih događaja Ćumurdžija postaje drugi čovek. Stiče izuzetno snažan osećaj paranoje koji mu više ne dozvoljava da bude laki gospodin koji očarava svet. Kao nekoć Šaber, okružuje se siledžijama, s tim da ih nema četvoricu, nego dvanaest. Sumnjičav prema svima i svemu, iz kuće izlazi samo kad mora, a u „Beču“ i „1001. noći“ daje zagraditi svoja mesta u neprobojno staklo, pa boravi u njima kao kakav gušter u terarijumu.

U to vrijeme pojačao se i Ćumurdžijin pritisak na predstavnike vlasti. Prestaje njegov raniji običaj puštanja dužnika da duguju s mirom, umesto toga traži sve i odmah, pa mnogi carski službenici beže iz Sarajeva, što će početkom 1909. dovesti do neobične nestašice državnih činovnika, prvi i jedini put u istoriji BiH.

Danak tome platio je i sam Ćumurdžija, koji u nedostatku ljudi na položajima biva prinuđen služiti se trgovcima kako bi nastavio slati drogu za Beč. Tri mu pošiljke zaredom padaju i posao mora biti obustavljen na neko vreme.

Krajem iste godine Ćumurdžija uistinu dobija pismo od prestolonaslednika Franca Ferdinanda, ne zbog namesništva, koje nikada nije ni bilo u planu, niti zbog pitanja izbeglih činovnika, već sa zahtevom za pozajmicu. Razni su navodi koja je svota tražena, od dva do dvadeset miliona, a ono što se pouzdano zna jeste da je Ferdinand odbijen. U carskoj arhivi grada Beča postoji pismo u kom Ćumurdžija odgovara prestolonasledniku da ne veruje više plemenitoj gospodi, koja posuđuje a ne vraća, i izašao pred njega sa poslovnim predlogom da na Nišićkoj visoravni zajedno izgrade najveću javnu kuću na svetu, u kojoj bi radilo pedeset hiljada devojaka i momaka, revolucionarnu po tome što bi imala i gej odeljenje.

Taj prijedlog uvredio je Franca Ferdinanda, pa tokom čitave iduće godine Ćumurdžijini biznisi bivaju temeljito češljani od strane poreznih i policijskih inspektora, koji ne pronalaze ikakve nepravilnosti, a situacija će eskalirati u decembru 1910, kada je tokom racije u „1001. noći“ ubijen glavni policijski inspektor Blazen. Njega je ubio neki Hilmo, izrevoltiran što su ga prekinuli usred snošaja, ali slučaj je protumačen kao ubistvo naručeno od strane Ćumurdžije.

To je bila kap koja je prelila čašu. Tokom januara 1911. u Sarajevo je dovedeno stotinu carskih ubica, koji raspoređeni po čitavom gradu čekaju čuvenog gangstera. Po prvi put posle dve godine, trećeg februara u ranim jutarnjim satima, Huso Ćumurdžija izlazi iz kluba „Beč“ sam, da udahne zraka, gde ga dočekuje ubica i sa pet metaka otprema najvećeg gangstera monarhije u legendu. Mesec dana poslije zatvoreni su „Beč“ i „1001. noć“, a tri hiljade prostitutki se udaje širom Bosne, Srbije i Hrvatske.

Iza Huse Ćumurdžije ostalo je sedamdeset dvoje dece, od kojih nijedno nije rođeno u zakonitom braku, tako da je naslednica sveg bogatstva Etiopljanka Uru. Ona se vraća u Etiopiju i gradi tamo mauzolej svom poginulom mužu, takozvane Husine dvore, koji i dan danas stoje.

Izvor: Planeta zanimljivosti

Priča o Bošku i Admiri priča je o Sarajevu, tog 18. maja dobilo je metak u srce

Redakcija Luftika.rs

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

145 Shares
145 Shares
Share via
Copy link