Iskustvo doktorke iz karantina – Ljudi prete skakanjem sa sprata, decu drže bez mleka

Na poziv Vlade Srbije da se vrate u Srbiju i pomognu svojim kolegama, dvadeset dvoje naših lekara i medicinskih tehničara je iz Nemačke krenulo put Srbije. Oni su smešteni u karantin u Vojnu gimnaziju, iako im je bilo garantovano da neće biti u karantinu, već da će kao medicnski radnici, biti odmah testirani i ukoliko su negativni, poslati u bolnice da rade.

Istina je potpuno drugačija i ono što je dočekalo naše medicinare iz Nemačke ozbiljno poljuljava poverenje u sistem i  državu.

Specijalista urgentne medicine iz Nemačke Zita Belić je deo te ekipe koja je stigla u Srbiju prošle nedelje, u petak. Gorko je zažalila zbog svoje odluke i kaže da sigurno ne bi krenula u Srbiju, da je znala šta je čeka.

Ekipa Luftike je razgovarala sa njom, kao i sa drugim lekarima smeštenim u karantinu u Vojnoj gimnaziji u Beogradu. Zajedno sa medicinskom ekipom iz Nemačke, u ovaj karantin je smešteno još 150 ljudi, među kojima i dvoje male dece, jedna trudnica, bolesnik sa karcinomom.

Evo njihovog iskustva.

Polazak za Beograd i garancija da ne idu u karantin

Stigli smo organizovanim letom Berlin-Frankfurt-Beograd u petak. U avionu je bilo 147 ljudi. Prioritet su imali medicinski radnici, bolesnici, trudnice, majke sa decom…

Među putnicima je bilo troje operisanih, od toga jedan sa karcinonom koji treba da ide na hemoterapiju i nas, 22 medicinska radnika.

Lično ja (Zita Belić), ali i drugi medicinari dobili smo pismeno obećanje iz Konzulata Srbije da ne potpadamo pod karantin nego da idemo na testiranje, kako bismo se što pre uključili u pomoć. Rekli su nam da je Vlada dala garanciju da nećemo ići u karantin. Drugačije ne bismo došli.

Odnos zaposlenih Konzulatu u Minhenu prema nama mogu samo da pohvalim. Kolima su nas prevezli do Frankfurta. Njima svaka čast. U Frankfurtu na aerodromu dobili smo i maske i rukavice.

Dolazak u Beograd, dočekuju ih jake policijske snage

Odmah po sletanju u Beograd smo doživeli prvi šok, jer nas dočekuje više policajaca nego što ima putnika u avionu. Ipak, bili su ljubazni.

Mi smo prva grupa koja je prošla novu prostoriju za testiranje od koronavirusa na aerodromu. Ta prostorija nije uređena po standardima za infektivne bolesti. Policija nas je sve odjednom “uterala” u tu prostoriju. Ljudi su jedni drugima disali za vrat.

Uzeli su nam sve podatke – jmbg, tačna adresa, broj telefona. Smatram da za tako detaljnom identifikacijom nema potrebe, a i pitanje je da li je to sve u skladu sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti.

Testiranje na aerodromu

Pošto sam upućena kako se testovi na koronu rade u Nemačkoj, ovo ne može biti legalno.

Epidemiologa nismo videli. Bočice u kojoj se ti štapići ispiraju – u svakoj je različita količina tečnosti. Moraju biti jednake količine tečnosti, ako želimo da ispoštujemo najpouzdaniju metodu.

Štapići za uzimanje uzoraka stoje na stolu otvoreni, a čovek koji me je testirao je uzeo štapić, pa je shvatio da nije napisao moje ime na bočici, zatim je spustio štapić na sto koji može biti kontaminiran, te napisao moje ime na bočici, onda mi je uzeo bris i prosledio ga dalje.

Odvode ih sa aerodroma bez ikakvog objašnjenja

Nakon testiranja silazimo na pasošku kontrolu i tamo nam ponovo zapisuju sve te podatke. Uzimamo svoje kofere i stajemo u red. Svaki put se javljamo policiji da smo lekari, jer nam je tako rečeno u Konzulatu.

Bez obzira na to što smo mi insistirali da treba da ostanemo na aerodromu, policija nas je “uterala” u autobus gde smo čekali da se autobus potpuno napuni ljudima. Dakle, ne poštuju se preventivne mere zaštite.

Krenuli smo, a autobus je pratilo preko deset kola marice. Bilo nas je strah. Meni nije bilo poznato gde nas vode.

Dolazak u Vojnu gimnaziju – karantin

Putovali smo pola sata. Kada smo stigli, izvodili su po četvoro ljudi napolje, dok su ostali ostajali zaključani u hermetički zatvorenom autobusu punom ljudi. Više od 70 ljudi je bilo u autobusu.

U vremenu epidemije, kad se traži razdaljina od dva metra, nas drže zaključane u punom autobusu dva sata.

Zatim nas odvode u Vojnu gimnaziju. Vojska nam tada uzima naše čvrste maske i daju nam “flis papir” tanke maske i rukavice.

Tek tada nam mere temperaturu i opet uzimaju podatke. Smeštaju nas u sobe.

Uslovi u karantinu

Hrana je relativno dobra, uslovi u sobi ok, ali sanitarni čvor je katastrofa – 6 toaleta na 174 ljudi, tuševi su u strašnom stanju. Nemamo peškire ni tople vode. Niko se nije usudio da ode da se istušira, a tu smo evo već punih pet dana.

Niko nije došao da opere toalete od petka.

Toalet papira nema, dobili smo ubruse. Jedan toalet se već zagušio… Smeće se ne odnosi, dok god to ne tražimo od vojske, odnosno dok ne pripretimo da ćemo poslati slike medijima.

Po pravilima karantina toaleti se moraju na dva sata dezinfikovati. Poslednjih pet dana niko nije sredio wc.

Nemamo ni sapun. Dobili smo ga samo prvog dana. Sami ne možemo da očistimo toalet, nemamo sredstva niti mop. Isto važi i za sobe.

Ovo je strašno.

Dežurni lekar ne radi ništa, a rezultate testiranja ne znaju

O rezultatima testiranja ne znamo ništa. Gde je zapelo, zašto se ne radi, ne znamo…

Neke grupe su dobile rezultate nakon nekoliko sati, ali velika većina još čeka rezultate.

Dežurni lekari juče nisu pregledali dete koje je dobilo temperaturu. Doktorka ne zna da ima trudnicu, da ima bolesnog čoveka sa karcinomom… Mi lekari koji smo došli pritekli smo u pomoć, ali to nije naš posao.

Iskreno svi smo preplašeni, jer došli smo zdravi, a posle ovakvih uslova retko ko će zdrav izaći.

Jako nam je žao trudnice i dece, jer detetu ne možete objasniti da ne hvata rukama gelender i sl. Svi delimo strašnu sudbinu.

Apeluju na Vlast – Obratite nam se i rešite nas ove agonije, nije humano

Mi molimo da se što pre ova naša agonija završi, da dobijemo rezultate testa, da nam se obrati neko iz Ministarstva zdravlja. Nemamo više ni veša, a peškire nemamo uopšte.

Apelujemo na državu, s razlogom, da ne biste morali da lečite i nas kasnije. U ime 22 medicinska radnika, molimo da se napravi iznimka i da nam što pre, zbog negativnih testova, omogućite da radimo svoj posao i pomognemo. Zbog toga smo došli.

Ne bismo dosli da smo znali da nas ovo čeka.

Neka je državi na čast

– Psihicki i fizički me sve ovo strašno pogađa. Naša država je pokazala koliko je neozbiljna i nedosledna. O higijenskim uslovima ne znam šta da kazem – nisam na to navikla. Država nije ispoštovala ono što je obećano u Konzulatu. Mi smo prevareni. – kaže za Luftiku Zita Belic, specijalista urgentne medicine.

– Moral nam pada. Sve vise plačemo. Jedno drugo pokušavamo da tešimo. Zvanično ne smemo ni da se družimo u hodniku. Ljudi su pretili skokom sa sprata. Na vazduh nam ne daju. Na prvom spratu nas zaustavi vojna policija, do prizemlja ni ne stignemo. – dodaje dr. Zita.

Ekipa redakcije Luftika je putem spikerfona poželela svima da izdrže. Zahvalili smo im se na nesebičnom činu zbog kog su rešili da se vrate u Srbiju. U nedostatu moći i postiđeni zbog svega ovoga, obećali smo da ćemo preneti njihovu priču u celosti, te izrazili nade da će ona dopreti do onih koji moraju da je čuju.

Na kraju, obratila nam se još jedna doktorka rečima –  Hvala vama, ali ovo je strašno. Mislimo da je scenario da nas vode u Sajmište. Bila sam u Nemačkoj. I tamo ima mera, ali ovo je strašno. Ne mislim da kao doktor treba da izađem, a da drugi ostanu ovde, ali ovo je prevršilo svaku meru. Da neko misli da čini dobro da dve male devojčice zatvori ovde bez mleka. Neka im je na čast – našoj zemlji koja na taj način brine o nama!