Kako nam je vodoinstalater objasnio suštinu pedagogije

Vodoinstalater završio posao u našem kupatilu i seo za sto da popije kafu sa nama. Prljav, prašnjav, ali fin i nenametljiv, od onih ljudi koji bi se sasvim lepo snašli i na nekom drugačijem, fizički manje teškom životnom putu.

Pitao ga moj muž ima li dece, kaže ima, kao i mi, sina i ćerku. Stidljiv i tih čovek odjednom podiže glavu u pozu ponosa koju osećaju samo oni koji gaje nove ljude i misle da su uradili divan posao pripremajući ih za životne puteve.

Reče da je sin završio likovnu akademiju, a ćerka je sada to isto upisala, bila 3. na prijemnom sa prosekom devet pedeset nešto, na kojem primaju svega šestoro. U tom momentu moj prašnjavi stan u sred rušenja kupatila postao je svetlo mesto, ponosom ispunjeno.

Muž i ja se pogledasmo u čudu, bez komentara, ali sa izrazom lica koji kaže da ovo što nam je rekao zaista nismo očekivali. Ovaj skromni čovek  je po nama video da smo poklekli pred glupom predrasudom da jedan zanatlija neće osokoliti svoju decu da studiraju nešto što „ne donosi novce na astal“, barem ne lako i u Srbiji teže nego na nekom drugom mestu.

I, priznaćete, došlo je vreme, ako je u Srbiji ikada i prestajalo, u kojem se pri upisu dece na fakultet ulažu novac, krv, znoj i suze, da roditelji razmišljaju o onome „šta posle školovanja“. Od čega će živeti? Hoće li se zaposliti sa stečenim znanjem lako ili će morati neko vreme da budu šegrti na gradilištu sa svojim ocem?

I to se dešava i u glavi univerzitetskog profesora, ušminkanog i nadasve ponosnog na ono što jeste i na ugled koji je svojim angažovanjem stekao, a kamoli jednog vodoinstalatera umornog od prašine, tuđih cevi i loših zgrada. I jedan i drugi uglavnom misle da je za njihovu decu najbolje da imaju praktično znanje u rukama, svako iz svojih razloga.

Profesor se umorio od toga da na njega viče i nude mu novac roditelji koji danas kupuju sve, pa i šestice, moral, mir i blagostanje svoje dece, a vodoinstalater, opet, želi svojoj deci da odu što dalje od onoga što on radi, siguran da je sve bolje od prašnjavih objekata koji nisu njegovi.

Naš majstor, kao da je čuo glasno sve tišine i pitanja mog muža i mene, ponovo ponosno podiže glavu i kao da nam je pročitao misli kaže: „Moja deca su na mene, ja sam bio talentovan za slikanje, ali nisu me moji podržali pa sam otišao na zanat.“

I nije, opet neočekivano, sa tužnim izrazom lica koje pokazuje da zamera svojim neukim roditeljima odsustvo svesti i podrške za njegov talenat, ni gunđao ni kritkovao ljude koji su mu omogućili život i te dve ruke sposobne za crtanje.

Naprotiv. Uz osmeh je nastavio priču o svojoj deci:

„Moja ćerka, znate, nije htela da upiše akademiju da ne optereti mene i mamu, sin je malo drugačiji, moja žena ga je razmazila pa nema osećaj za novac. Zato sam ćerki rekao: „ALI TI TO VOLIŠ, UPIŠI MOLIM TE! „

U mojoj kuhinji, na trenutak, nastao je tajac. Duboko dirnuta, jedva se suzdržah da ne zaplačem, kao i uvek kada upoznam te tate koje duvaju u krila svoje dece.

Pogotovo devojčica.

Imam tu teoriju, toliko puta dokazanu u praksi, da sve su sve te samosvesne žene na svetu ustvari devojčice koje su imale tatu koji je držao njihovu ruku pri svakoj prepreci na koju su nailazile. Čvrsto i jako dajući joj tako do znanja da nikada, šta god da se desi, neće tu ruku pustiti.

I nije nam naš majstor, ni u nastavku svoje divne priče, istu pokvario lošim prognozama i pričao o tome kako će se snalazite njegova deca posle u životu, gde će raditi, gde će unovčiti svoje znanje.

Pričao je o talentu svoje devojčice. Ponosan i srećan što je njegova…

Zato, sa ovakvim očevima budućnost nije neizvesna. Jer njima, kao ni svakom sjajnom pedagogu, budućnost nije ni vodilja…

Oni žive sadašnjost. A u toj sadašnjosti ovaj mladi momak i njegova sestra jesu umetnici čiji tata radi u prašini kako bi oni sami crtali po svom platnu života…