Psihoterapeut Vladan Beara: Strah je u ovoj situaciji normalan!

Žarište korona virusa se nastanilo i u glave ljudi i dovelo do niza emocija sa kojima se valja u vanrednoj situaciji koliko-toliko “nositi”. Strah, nemoć, bes, strepnja su samo neke od njih. Obuzimaju nas na ličnom nivou: Šta će biti sa nama i našim porodicama, hoćemo li preživeti pa sve do nedoumica kako će svet i društvo i ekonomija i sloboda izgledati nakon ovoga. Mentalno zdravlje mnogih je ugroženo.

Otvorila su se brojna pitanja o kojima smo odlučili da razgovaramo sa poznatim psihologom i psihoterapeutom Vladanom Bearom.

Korona virus kao da je stavio naše živote na pauzu za koju se ne zna koliko će dugo da traje, niti šta će biti nakon nje.

Da li je život zapravo ikada “na pauzi” i može li se to reći za ovaj period kada su ljudi ostali bukvalno zatečeni i stopirani u nekim redovnim aktivnostima i sad tako zbunjeni, preplašeni, oprezni “čekaju da prođe”?

Neke stvari su na čekanju, a neke su pred vratima – urgentno; neke stvari su privremeno stopirane, a neke dolaze. Nažalost, neko i nešto je možda zauvek nestalo iz našeg života. Čuveni bečki psihoterapeut Viktor Frankl je govorio da život pred nas postavlja pitanja, a na nama je kako ćemo odgovoriti. Rekao bih da je ovo vreme koje od nas traži da preživimo, pomognemo koliko možemo, umanjimo štetu koliko god možemo, sačuvamo jedni druge i najzad naučimo nešto iz ovoga. Život nas stavlja u uloge koje treba da odigramo, a na nama je da odbijemo, ili prihvatimo ulogu; da otaljamo svoju ulogu ili da je odigramo najbolje što možemo. Da pomažemo ili da odmažemo.

Koje emocije vanredno stanje može da probudi i kako možemo da se, koliko toliko, uspešno “nosimo” s njima, posebno ako uzmemo u obzir da nam je kretanje ograničeno, da imamo policijski čas, obavezu nošenja maski i rukavica; nema druženja, grljenja, okupljanja, prekinuto je vrlo naglo sve do sada poznato? 

Raznovrsne. Strah i strepnja pre svega. Od ličnog nivoa – šta će biti sa nama i sa našim bližnjim, sve do bojazni na globalnom nivou – šta će biti sa svetom, sa ekonomijom, demokratijom, slobodom. Frustracija zbog ograničenog kretanja, oduzetih sloboda, uterivanja straha u kosti itd. Bes na sve one koji nas frustriraju, bes na bahate, nekompetentne, neodgovorne, bes na opšti stupidarium. Divljenje i zahvalnost svima onima koji se žrtvuju i izlažu svoje živote riziku kako bi pomogli. Krivica i stid zbog toga što smo uradili ili što smo propustili da napravimo kada je bilo vreme za to itd. Depresija i tuga zbog svih onih dobrih stvari koje smo izgubili, koje smo imali, a nismo ih znali ceniti. Zavist nas mučenika koji sa terase na petom spratu zamišljamo sve ljude kako nedeljom roštiljaju u svom dvorištu.

Šta čovek zatvoren u kuću može da sazna o sebi? I koliko mu to može koristiti?

Čovek zatvoren u kuću ima priliku da se sam u sobi susretne sa sobom, sa svojim ukućanima i svojim životom. Nekome će se taj susret svideti, a nekome bogami ne. Gde god pogledam vidim sebe, kaže jedna izreka. Nažalost do sada od brzine života u 21.veku nismo imali vremena da gledamo. Sad, hteli ne hteli, imamo prilike za gledanje na pretek. Sad konačno imamo priliku da vidimo koliko je straha u nama, koliko možemo hrabri i požrtvovani biti; šta nam je zaista važno a na čega smo svoj život traćili. Koliko smo jurcali neprestano; koliko smo se izgubili u sopstvenom životu. Koliko je važnih stvari ostalo neizrečeno, koliko je samo uvreda izrečeno bez razmišljanja, iz sopstvene budalaštine. Koliko nismo voleli ni sebe a ni bližnjeg svoga, koliko nismo čuvali ni druge od sebe a ni sebe od drugih. Koliko nismo čuvali sebe od sebe.

Antički filozofi stoici su govorili da ondašnji čovek, pre 2 000 godina, pati za onim što ne može da ima a ne ume da ceni to što ima. Čini se da ni nakon dva milenijuma ljudska vrsta u tom polju nije napravila veliki progres. Slobodu kretanja ne cenimo dok nam je ne oduzmu, struju ne cenimo sve dok ne nestane, ljubav i prijateljstvo naučimo ceniti kad ostanemo bez njih, značaj porodice, umetnosti, muzike, književnosti, razgovora sa prijateljima, odlaska u prirodu na izlet ili roštilj…itd. U vremenu karantina, usmereni smo jedni na druge. Mnogi brakovi opstaju tako što supružnici sistematski izbegavaju jedno drugo. Sada je to nešto otežano. Svi sada imaju priliku da se upoznaju na nov način. Neki će se ponovo pronaći a neki će se udaljiti još više i utonuti u mrak.

Koga najviše u smislu mentalnog zdravlja pogađa ova situacija? Ko su najugroženije grupe? 

Mnogi su najugroženiji. Najugroženiji su stari i hronično bolesni. Najugroženiji su oni koji moraju raditi svoj posao bez adekvatne zaštite. Najugroženiji su oni koji nose traume u sebi, koje se sada mogu aktivirati u njima. Najugroženiji su oni koji su se potrošili godinama brinući bez potrebe o stvarima koje ne mogu kontrolisati; najugroženiji su oni koji su jurcali tamo-amo da sve zadovolje, koji se nisu ni čuvali ni štedeli, koji su svoj život živeli kao da trče uz brdo. Najugroženiji su oni koji to ne mogu ili koji nisu naučili da bolje podnose frustracije. Najugroženiji su oni koji ne znaju ili ne mogu da budu prijateljski nastrojeni sami prema sebi. Najugroženiji su oni koji objektivno ne mogu da shvate zašto ne mogu napolje. Najugroženiji su oni koji ne mogu nikog i ništa da podnesu, pa čak ni sami sebe. U ovoj situaciji, najlakše je onima koji ni brige ni pameti nemaju.

Kako im pomoći ili kako sami sebi mogu da pomognu?

Psihoterapeuti bi se uglavnom zalagali za prolazak kroz proces menjanja sebe. Bez obzira koliko je teška situacija, kada više ne može ništa da se uradi da se situacija promeni, čoveku ostaje poslednja tačka slobode, sloboda da promeni svoj stav prema situaciji. Ili ako hoćete drugim rečima, biće nam bolje kada mi budemo bolji.

Naše ponašanje zavisi od naših verovanja. Tu dolazimo do problema: Kome da čovek veruje kad je bombardovan masom oprečnih, senzacionalističkih informacija sa raznoraznih portala, od raznoraznih “stručnjaka”?

Čovek mora bar donekle da veruje nekome, inače nastaje haos. Ako veruje svima i svemu što pročita, isto tako nastaje haos. Oni koji histerišu i prete, šire strah, paniku, neproverene senzacionalističe vesti, unose pometnju i zapravo odmažu. Oni koji mere reči, koji smiruju, apeluju na odgovornost, hrabre narod da se izdrži, podsećaju na to kako se treba ponašati u situaciji opasnosti pomažu.

Postoji li neki “ključ” ispravnog ponašanja i postupaka u ovakvim situacijama? Nešto za šta biste kao psihoterapeut mogli da kažete: To je vrlo poželjno da se radi! To je preporučljivo!

Što je more uzburkanije to je važnije da je kapetan smiren i pribran a mornari i putnici da rade što im se kaže. Ako kapetan nije pribran, putnicima i mornarima ne preostaje ništa nego da gledaju u nebo.

Šta, s druge strane, nikako ne bismo smeli da radimo ako želimo da “mirne glave” bez ogromne panike, zdravi, preguramo ovaj period?

Da budemo bez brige i bez pameti, jer je to najprijatnija opcija.

Na sve strane su saveti: iskoristite izolaciju da uradite sve ono što do sada niste, a želeli ste, budite kreativni, imajte rutinu… Šta ako je pojačana dekocentracija, ako manjka energije, ako strah nadvlada želju da se uradi sve što se želelo? 

Saveti u ovom trenutku su klizav teren za onog koji daje savete. Jedna japanska izreka kaže- mnogi bi ostali pametni samo da su ćutali. Naravno da je često prisutna dekoncentracija, naravno da manjka energije, naravno da strah ponekad obuzme čoveka. Iskoristite izolaciju, ako ste u mogućnosti. Uradite ovo ili ono, ako je moguće da se uradi. Budite kreativni ako možete i kada možete. Kreirajte rutinu u meri u kojoj je to moguće. I da dodam ja neku pametnu: budite prijateljski nastrojeni prema sebi i prema svojim bližnjima, koliko god možete.

Kako da se nosimo sa strahom i kako da znamo koja je granica preko koje on postaje patološki i opasan za zdravlje?

Strah je normalan u situaciji vanrednog stanja, u situaciji borbe za život. Potpuno odsustvo straha može biti patološki znak. Kako reče Aristotel – nije hrabar čovek onaj koji ne oseća strah nego onaj koji oseća strah ali radi ono što je potrebno. Stoici bi rekli – ako nas strah ometa da radimo ono što je potrebno u datom trenutku, ako nas strah ometa da obavljamo svoju ulogu, on postaje patološki. Ako se oduzmemo od straha i ako nam obara imuni sistem, on postaje opasan po zdravlje.

Mislite li da je ispravan način na koji se saopštava na konferencijama broj umrlih, zaraženih, slanje sms poruka sa sadržajem da se približavamo italijanskom scenariju, napuštanje demonstrativno konferencija za novinare, prikaz Sajma? 

 Ne mislim.

 Može li zastrašivanje naroda imati bilo kakav pozitivan efekat? 

 Zastrašivanje nekima može pomoći da se opasulje. Pre svega onima koji obilato koriste psihičke mehanizme odbrane, poricanje opasnosti, negiranje. Zastrašivanje može pomoći i onima što nemaju ni brige ni pameti, ali onima koji imaju i brige i pameti neće mnogo pomoći. Kod nekih ljudi, kao reakcija na zastrašivanje se javlja bes.

 Ako pročitamo da je preminuo na primer 41- godišnji zdrav muškarac, bez hroničnih oboljenja, uredno se štitio maskom i rukavicama, sportski tip… to stvara osećaj nemoći. Shvatamo da niko nije pošteđen i da nema pravila (kao i generalno u životu). Kako se izboriti sa tim osećajem nemoći, sa strahom da ne možemo neke stvari da držimo pod kontrolom, da su izvan naših moći?

Čovek se celog života muči i pati jer ne može da prihvati da nema kontrolu nad tokom događaja, da nismo moćni kao što smo mislili kada smo bili mladi, da svet nije dobroćudno mesto, da ljudi nisu uvek vođeni razumom i moralnim kompasom, da nema reda i pravila, da se dešava da stradaju i nevini itd. Ako jednog trenutka čovek uvidi da nema pravila u svetu, onako kako je on to verovao to ne znači da nema nikakvog pravila. Ako nema XY reda, ne znači da nema nikavog reda. Ako ne možeš ući na vrata, ti probaj da uđeš kroz prozor.

Kada bi Vam neko rekao: plašim se da ću se nekako, negde, zaraziti uprkos svim merama opreza i da ću umreti jer ko zna hoću li biti na vreme hospitalizovan, preneću detetu, ko zna gde će mi odvesti onda dete… Šta biste mu rekli?

I ja se plašim, baš kao i ti. Neke stvari su izvan čovekove moći. Ono što nije u tvojoj moći probaj da prihvatiš kao takve i o njima više ne razmišljaj. Fokusiraj se na ono što jeste u tvojoj moći, kako se ponašaš. Potrudi se da u vanrednoj situaciji budeš najbolje moguće izdanje sebe i znaj da nećeš u potpunosti uspeti u tome. Niko nije savršen ali bar se potrudi da svoju ulogu koju ti je život namenio odigraš što bolje. Pa kad ovo sve prođe, kada se bude videlo kako se ko poneo u ovoj situaciji, da ne moraš da se stidiš. Oni koji nemaju ni stida ni srama mogu kako im se hoće.

Da li čovek treba da razmišlja o onome šta će biti posle korone? Uvek su preporuke gledaj ono što imaš sad, ovog momenta. Da li to važi i u ovoj situaciji?

Reče jednom jedna baba – sačuvaj me bože onih što sve znaju, ali pošto si me već pitala, moram nešto da odgovorim. Čovek je sklon da razmišlja o svemu i svačemu, da gleda i u prošlost i u budućnost. Tako mu promakne sadašnji trenutak. Mi jesmo donekle rezultat svoje prošlosti; mi smo i odraz naših planova za budućnost, ali smo i proizvod sadašnjeg trenutka. Najzad mi smo onaj koji je svestan sadašnjeg trenutka i koji donosi odluke.  Čovek bez planova je kao brod koji plovi morem bez odredišta. Čovek bez prošlosti je kao Džejson Born, čovek bez identiteta. Čovek nesvestan sadašnjeg trenutka izgubljen čovek. Gledaj koliko možeš široko i koliko možeš duboko.

Kako iz svega ovoga možemo da izađemo veći, zreliji, jači?

Ne radite ništa čega ćete se posle stideti, budite od koristi koliko možete i na kraju izvucite naravoučenija.