Ivan Nikitović iz Užica ima nesvakidašnju životnu priču. Jedan je od onih koji sebe nije video u kancelariji, zbog čega je odlučio da putuje i skuplja iskustva. Odlazak u Južnu Ameriku za njega je bila prekretnica, postao je član jednog plemena koje i danas obilazi. I ne samo to, Ivan čak i živi taj način života.
Za njega važe zakoni prirode, biljke su lek za sve, a on ih najviše koristi u hrani koju sam priprema.
Opisao je detalje života u plemenskoj zajednici, hiljadama milja daleko od svoje domovine.
– Poslednje 22 godine istražujem biljke i zanimam se za herbalizam: Na svojim putovanjima sam upoznao razne kulture i običaje. Moje putovanje je krenulo kada sam shvatio da nema nazad, nisam mogao da se vratim gde sam bio, već sam pravio put napred. Bio sam mentalno jako loše, teško sam se uklapao u svet oko sebe i ljude, nisam mogao da nađem svoje mesto u ovom svetu i onda sam shvatio da sam na pogrešnom mestu, počinje svoju priču.
– Ne toliko davne 2015. sam počeo da putujem Evropom i upoznajem nove običaje i kulture, počevši od Krišni, Zem Budizma, Joge, Tantre i Šija Babe i sve je to bola igra slučaja. Shvatio sam da nas univerzum vodi i sreo sam iz Perua majstora čakarune. On me je pozvao u svoj centar, da dođem da mu pomažem oko grupa koje dolaze.
S obzirom na to da je njegova edukacija kuvanje, oko kuhinje je i pomagao.
Novi put u nepoznato bila je 2017.
– Od 2017. krenuo sam da sarađujem sa plemenima Južne Amerike. Prva je bila Šitibo zajednica i krenuo sam uz njih da učim o biljkama koje postoje u gornjem toku Amazona. Tako sam naišao na jedan lek koji se zove Kambo, i on se koristi za čišćenje duhovnog i energetskog tela. Kambo je jedna žaba koja se hrani otrovnim insektima i ima veliku količinu peptita i od toga se pravi 27 lekova. Kada se peptiti apliciraju na našu kožu uz pomoć vode, svi toksini iz tela izlaze napolje, objašnjava Ivan.
– Kasnije sam stigao do Kečua, zajednice koja me je upoznala sa drugom kulturom isceljivanja, to je put inicijacije. Moj master plan bio je dijeta koja služi za utišavanje sebe, svojih čula i energetskih procesa na nivou biljke. Tada se koriste razne biljke – priseća se.
Pleme Java Nava i njihova kultura najviše mu prija
– Sreo sam se s njima, i nadam se da ću ostati kod njih, to je kultura Java Nava i jako je stara. Oni žive u Brazilu. Java znači divlja svinja, a Nava ljudi i kod njih je ta životinja sve. Njihov duh je zaštitnik njihovog plemena. Žive u zajednicama, u obliku sela Šabono kakvo je njihovo. Oni prave kuće na rubovima sela, da bi u centru bila velika lomača, ili vatra koja održava život u selu.
Jedan dan u plemenu se zna kako izgleda, svako ima svoje zaduženje a zajedno brinu o svemu.
– Muškarci rade fizičke teže poslove, a žene rade one lakše (…). Jednom nedeljno imaju ceremoniju i piju svoj sveti napitak. Koriste ga za povezivanje sa sobom i ostalima, a to je medicina koja nas uči emotivnoj inteligenciji, razumevanju čistim srcem. Kada naučimo da poštujemo i cenimo sebe, možemo i druge. Na taj način cela zajednica funkcioniše kao porodica, muškarci su braća, žene su sestre, priča Ivan.
Ivan je mesec dana bio bez kapi vode, to je bila vrsta inicijacije koju je morao da prođe.
– Ja sam imao inicijaciju, sa jednim lekom koji se pravi na bazi duvana i pepela biljaka, bio sam trideset dana bez vode i to je jedini lek koji nas vraća nama samima. On pojačava prisutnost i vraća nam našu pročišćenu energiju. Jeo sam šaku pirinča, a pio sam napitak koji se zove ma-ma. On se dobija od ljubičastog kukuruza i od juke i nije prijatnog ukusa. Međutim, konzumira se do mere da naše telo može da opstane i da se ne razboli. Imao sam pauzu od 15 dana bez hrane, na kraju ništa nisam jeo i kada su videli kako sam to odradio, bili su jako zadovoljni, objašanjava Užičanin.
Prvi susret u plemenu je bio znak da će biti prihvaćen i da je to njegov dom.
– To nisu nikakvi divljaci ako su drugačije kulture. Imaju škole kao i mi, tri stepena škole i posle toga se opredeljuju šta će da uče. Onaj ko ne želi da se obrazuje usredsređuje se na duhovnost. Prolazi različite inicijacije i uči molitve i biljke. Formalno edukovanje naravno da postoji, i sve manje ljudi ostaje u selima i ide za tim – objašnjava.
Festival Nove vatre koji se u plemenu nikako ne propušta i jedan je od najbitnijih dana u zajednici.
Rođenje dece i sahrane su možda specifični događaji za naše krajeve, ali za njih to je sasvim normalna pojava.
– Kada neko umre, kremira se i u bundevu stave pepeo. Taj pepo stoji u kući i ide svuda sa vlasnikom, ako se iseli ili promeni kuću taj pepeo je uvek uz porodicu. Što se tiče porođaja, imaju žene koje su zadužene za to, a što se tiče bolova za sve se koristi list koke, i da znate, list koke nije kokain i to ljudi mešaju. Kokain je hemijski sastav, a list koke je priroda anestezija i pomaže ženama u plemenu tokom porođaja. Tamo nema lekova, i one koje imaju su jako skupi, a neka plemena su udaljena od grada i neretko je čamcem potrebno 20 sati putovanja do njega.
Plemena uprkos daljini uspevaju da zarađuju novac koji ulažu u sela.
– Novac dolazi od turista, koji žele da rade sa njihovim lekovima i ostavljau novac od kupovine. Oni tim novcem kupuju hranu i materijal za održavanje sela, jer ne koriste beton nego samo drvo za selo. Kako vreme odmiče, nekad selo raste i oni prave nove kuće.
– Ja nisam našao svoje mesto pripadanja, i zapravo sam napravio svoj posao, jer sam to i želeo – zaključuje Ivan.
Izvor: Telegraf.rs
Dodaj komentar