Čovek kojeg je život stavio pred izazove, verovatno iz razloga što poseduje nadljudske kapacitete da izdrži teške momente i veliko srce koje mu omogućava da u njemu pronađe mesta i za one koji su po mnogima okarakterisani kao beznadežni slučajevi.
Veliko je pitanje da li je on sam birao svoju životnu misiju, ili je misija izabrala njega.
Mohamed Bzek (65), Amerikanac poreklom iz Libije, svoj život je posvetio deci koja nemaju nikog u poslednjim nedeljama svog života.
Pre više od 40 godina Bzek je došao u SAD da studira elektronsko inženjerstvo. Danas živi u Los Anđelesu, gde je jedan od retkih hranitelja koji brinu isključivo o neizlečivo bolesnoj deci. Njegova priča dospela je na naslovne strane 2019. godine kada je LA Tajms pisao o onome što radi.
Dobio je Međunarodnu nagradu za dobročinstvo, a njegov život je pretočen u dokumentarni film, piše image.ie, a prenosi Zadovoljna.nova.rs.
„Godine 1995. odlučili smo da usvojimo siročad ostavljenu u bolnicama ili decu koju je država oduzela od njihovih porodica zbog nasilja“, objasnio je Bzek, kom je žena u međuvremenu preminula.
Kaže i kako je jedina kuća koja prima siročad i decu na samrti u Los Anđelesu – njegova kuća.
„Od 1989. godine sam bio u kontaktu sa 80 dece. Desetoro mi je preminulo na rukama.”
Odeljenje za brigu o deci u Los Anđelesu blisko sarađuje sa Bzekom.
„Kažu mi kada znaju da će dete uskoro da umre i pitaju da li mogu da ga usvojim. Oni znaju da ne oklevam da prihvatim. Ako to ne uradim, šalju ih u bolnice, gde su sami bez porodice i doma. A kada ih ja uzmem, osete porodičnu atmosferu. Osećaju se sigurno i voljeno do kraja.”
Mohamed često, osim utočišta i ljubavi, da deci i ime.
„U bolnici se rađaju, tu ih ostavljaju, bez imena. Na papiru samo piše dečak ili devojčica. Ja im dam ime.”
View this post on Instagram
Sofi Kifer, koja radi na zbrinjavanju dece, nedavno je podelila svoje iskustvo sa Mohamedom.
„Ličio je na nekog velikog medu sa tom bradom i nežnim osmehom. Njegova usvojena ćerka bila je naslonjena na kauč. Kada je Mohamed krenuo da uzme tu malu krhku devojčicu, upozorio me je da ona povremeno ima napade i da je pridržim ako se to desi i da će brzo proći. Bio je tako smiren dok smo pričali i ja sam mogla da je držim spremna na ono što može da se desi. Devojčica je od rođenja imala užasnu deformaciju na glavi. Ne može da vidi, čuje, govori, ni da se kreće. Ona, međutim, može da oseti i reaguje na dodir. Kada je nežno pomilujete, ona se opušta i, dok je držite, ona se prilagođava vašim pokretima.”
Bzek je uzeo devojčicu kada je imala samo sedam nedelja. Rečeno mu je da će živeti samo nekoliko meseci. Danas joj je šest godina. Opština ju je uzela od njenih bioloških roditelja.
Pritom, Mohamedov biološki sin Adam (19) rođen je sa krhkim kostima i patuljastog je rasta. Slomio je skoro svaku kost u svom telu makar jednom. Bzeek kaže da je briga o onima koji su tako bolesni bolan proces. On zna da je njihovo zajedničko vreme dragoceno.
View this post on Instagram
„Znam da to slama srce. Znam da je to puno posla i znam da ću zbog toga ponekad biti povređen. Osećam se tužno. Ali mislim da treba da pomažemo jedni drugima.“
Svestan je i da je njegova priča dirnula mnoge.
„Vratila im je veru u čovečanstvo, promenila perspektivu o Amerikancima muslimanskog porekla. Volim da mislim o tome kao o pravom islamu, to je ljubav, to je saosećanje prema drugima. Ako mogu da pomognem nekome, moram da pomognem.”
View this post on Instagram
U protekle četiri godine Mohamed radi sa medicinskom sestrom koja dolazi svaki dan kako bi on mogao da pravi male pauze, da obavlja poslove i moli se u svojoj džamiji.
Posle članka LA Tajmsa Bzeka su neki nazvali muslimanskom Majkom Terezom. Drugi su otvorili nalog u njegovo ime za donacije koje sada dobija mesečno, oko 1.600 dolara.
Od tog novca Mohamed planira da renovira kuću za bolje uslove, počevši od instaliranja klima uređaja.
Pritom, on sada ima svojih zdravstvenih problema. Prošle godine lekari su mu rekli da ima rak debelog creva. U jednom razgovoru kazao je kako je prihvatio tu vest.
„Nisam imao porodicu uz sebe i bio sam uplašen. Osećao sam isto što i ta deca. Ona su sama. A ako sam ja sa 62 godine uplašen, kako je njima?“
Dodaj komentar