Stoje jedni pored drugih sa svojom pokretnom robom na kolicima. Donji veš, helanke, pamučne majice, čarape, cveće, voće, slavine, polovne knjige, alat, polovna garderoba, ili satovi, šta god da vam zatreba – oni imaju. Ulični prodavci na Bulevaru oslobođenja sigurno su i vama bar jednom nudili robu po najjeftinijoj ceni u gradu. Šetnja duž bulevara i razgovor sa njima naterao me je da se zamislim.

Prilazim ženama koje prodaju helanke i donji veš i pitam ih da li imaju problema sa komunalcima i može li se zaraditi od prodaje na ulici:

– Jure nas svaki dan, pokupimo se, begamo, nekad nam i robu uzmu, pa nemamo ništa. Evo 70 godina mi je, a šta moram da radim da bih preživela?

ulicni-1

Druga žena, nešto mlađa dobacuje da nema nikakvog smisla da mi priča bilo šta, jer se ništa neće promeniti:

– Džabe ti to pišeš. Bila je i televizija i novine, i pričala sam, pa ništa. Evo prošle godine na Satelitskoj pijaci je jedna žena umrla jer joj je pozlilo kad su joj zaplenili robu. I šta je bilo? Ništa. Ne daju nam da živimo. Nema narod plata, nema penzija, ne znam šta im mi ovde smetamo. A političari samo govore kako nam je lepo, kako će biti bolje. Samo je njima lepo, nama nije.

Čim je priča krenula o politici, uključuje se i stariji gospodin koji prodaje cveće. Ime ne želi da otkriva, jer kako kaže, onda će još i da ga tuže.

– Tražio sam da nam daju jedan metar prostora, pa da plaćamo svaki dan zakup, da lepo svi radimo. Neće, ne daju. Kažu to je ruglo Futoške pijace. Pa kako cveće može biti ruglo? I onda mi eto, nemamo izbora.

Ispred pijace dominira cveće. Mnogo je jeftinije nego u cvećarama, i Novosađani često zastaju da kupe buket belih rada od jedne stare bakice. Kada sam je pitala ima li ona problema sa komunalcima i kako uspeva da preživi, samo mi je odmahnula rukom:

– Nisam ja došla što volim, nego što moram. Da je država dobra, ne bih ja bila ovde.

ulicni-4

Nastaje komešanje među prodavcima, i uskoro svi okreću glavu čim vide fotografa i diktafon. Kažu, neće da pričaju, boje se. Produžujem dalje, ka Železničkoj stanici, i nailazim na veselu gospođu koja kroz šalu govori o svom iskustvu:

– Ma nemamo mi nikakvih problema. Lažu vas, to su divni ljudi, oni kažu ne smemo, mi kažemo moramo, i tu negde između se nađemo. Kad oni naiđu mi trčkaramo, vežbamo, ne moram da idem na fitnes, lepi smo, mladi. U formi sam, radim već dugo, od 2000.  Radila sam prvo na Najlonu, školovala decu od ovoga, a od 2008. sam ovde, na Bulevaru.

Stariji deka, na stolu ispred sebe ima kupus i krastavce koji mu služe za demonstraciju onoga što prodaje – ručni sekač za povrće. Pre nego što sam ga bilo šta pitala, objašnjava mi koliko je njegova spravica korisna, kako bez nje ne mogu i nudi mi popust. Kaže, radi još od 1966.

– Ovo radim još od vremena Broza. Nikad ništa nisam tražio od države, a ni u jednom preduzeću nisam radio. I ne treba mi pomoć, samo da me puste da radim. I u zatvoru sam bio, 18 dana, na Klisi! Pišu kazne, ja nemam da platim, kad eto ti njih da me hapse!

ulicni-2

Malo dalje, kod Lutrije, dve žene, jedna naspram druge prodaju višnje, jaja, i cveće. Kada sam ih upitala za ime, sumnjičavo me odmeravaju i dobacuju:

– Šta vredi da ti kažemo, kad mi svi po 2-3 imena imamo spremna za komunalce. Lične karte ne nosimo, čim naiđu, mi u trk. Nekad i robu ostavimo, pa čekamo da odu. Visoke su kazne. Ja od ovoga školujem decu, i sve je domaće, voće isključivo iz mog dvorišta. Imam stalne mušterije, pa preživljavamo nekako.

Ulični prodavci su uglavnom stariji, ali naišli smo i na nekoli mlađih. Oni prodaju jagode i kažu da ponekad i po pet puta na dan sklanjaju robu:

– Stalno smo na oprezu. Već na semaforu ih zapazimo, ili nam neko javi da idu, pa se pakujemo. Preprodajemo voće. Najbolje nam ide kada dođe grožđe. Mada, nije loše ni sa jagodama.

ulicni-3

U hladovini, jedni do drugih sede penzioneri sa svega par proizvoda. Kažu, tako ih komunalci ne diraju, jer uzmu svoj štand u ruke, kažu nije na asfaltu, i puste ih. Stajem da pitam još jednu baku koja prodaje bermude, ali u međuvremenu joj prilazi mušterija:

– Pa kako sad 500? Jesenas sam baš kod vas bila i helanke su bile 300?

Odlazim dalje, jer baka pokušava da objasni da to nisu iste helanke, i da su ove mnogo bolje, kvalitetnije. Sudaram se sa nekoliko prodavaca koji u tom trenutku užurbano pakuju robu. Na semaforu vidim komunalce. Znači, vreme je za trk. Uskoro, staza postaje praznija, nestaje cveće, čarape, bermude, satovi i višnje. Za pola sata oni će svi opet biti tu. A onda, opet sve iz početka.

Slađana Zličić
Foto: Milenko Stanković

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

2 Komentari

  1. Luftike samo napred stitite nas od Komunalaca! Pa vala i nas neko da pogleda osim komunalaca!
    Nemamo svi mi pijacari Jake veze u Trznici….
    Pozdrav….

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here