Ako ova nacija izdrži do izbora sledeće godine, čini se da ćemo po ko zna koji put od obnavljanja višestranačja glasati protiv, a ne za. Glasaćemo ponovo samo za zamenu političkog establišmenta umesto za istinske promene kojih je Srbija žedna kao pod sušom ispucala zemlja.
Borio se ovaj narod protiv režima Slobodana Miloševića dugi niz godina, a kada je konačno dočekao njegov slom, sačekala ga je nova garnitura gladnih lopova koji su radili za sve osim za interese sopstvenih građana.
Pod amblemom tranzicije i neophodnih reformi, ljudi su ostajali bez posla i dodatno su osiromašili, dok su se uporedo stvarale nove elite, novopečeni bogataši i biznismeni preko kriminalne privatizacije javne svojine.
Reč revanšizam postala je zabranjena tema, a nakon svih ovih godina vidimo da je to urađeno kako bi se izbegla odgovornost svih onih koji su se usudili da svoje prljave prste zariju duboko u džepove napaćenih ljudi.
Kako je zemlja postajala sve manja i manja otcepljivanjem Crne Gore i jednostranom secesijom Kosova i Metohije, a narod sve bedniji i bedniji, kao posledicu smo dobili aktuelni režim naprednih radikala protiv kojih se ovih dana može čuti poklič „ustanak!“
Narod je dospeo u stanje teške apatije i političarima je najednom otvoren put da sa ovom državom rade šta žele, kao da raspolažu svojom privatnom imovinom. Deset godina opozicija se ne može sastaviti, a u međuvremenu smo izgubili i jasne odrednice ko čini pravu, a ko lažnu opoziciju. Poverenje ne postoji i da ovaj režim nema ovako izražen štetočinski karakter, vladao bi Srbijom sasvim dovoljno godina da nas sve kolektivno sahrani.
Kako narod više nema izbora, kako je do nokata dogorelo, ponovo ćemo biti u onoj tužnoj poziciji da na izborima glasamo protiv svojih uverenja, protiv Vučića i svega što on predstavlja, a ne za ideju pravde, uređenog i poštenog sistema, i istinsku veru u neku normalniju budućnost.
Kako bi nam omogućili ovakav izbor, opozicione stranke i pokreti sastavili su izbornu koaliciju koju će predvoditi Marinika Tepić, potpredsednica Stranke slobode i pravde kojom rukovodi bivši gradonačelnik Beograda Dragan Đilas.
Kakav smo izbor dobili? Zapravo, čini se, mi izbora nemamo. Glasaće narod iz čiste nužde za ljude u koje nema poverenje samo da bi možda sutra osvanuo dan kada ćemo glasno izgovoriti ’otarasismo se bede’. Uspeli su u nameri da nam ponovo nametnu princip zamene umesto promene.
Ljudi koji izlaze za vodu, zemlju i vazduh, koji teraju Rio Tinto iz Srbije, sigurno nisu na ulici zbog Dragana Đilasa, Marinike Tepić, Vuka Jeremića… Oni su na ulici iz straha za sopstveni opstanak, iz straha da njihova deca neće imati osnovne životne resurse, kao i zbog akumuliranog besa koji je samo čekao trenutak za spoljašnju manifestaciju nakon jula prošle godine.
Marinika Tepić je na konferenciji za medije pročitala tekst nekakve nove deklaracije o zajedničkom nastupu na izborima srpske opozicije. Svoje obraćanje započela je rečima: „Dajemo reč!“
Kakva crna reč političara u Srbiji nakon svega što smo doživeli i svih blistavih obećanja vas i vaših kolega?! O kakvoj reči mi pričamo?
To nije i ne može biti dovoljna garancija da će nakon potencijalne pobede na izborima doći do potpunog diskontinuiteta sa svim pređašnjim zločinima protiv sopstvenog naroda i sistemom koji toliko dugo opstaje preko leđa svojih poreskih obveznika i zahvalnih robova. Pošto ih nikakvi pravni akti ne sprečavaju da lažu i obmanjuju, oni imaju tu mogućnost da po ko zna koji put traže podršku samo na osnovu svoje date reči koja i nema neku naročitu vrednost.
Koliko je to bespredmetno, svakome ko je živeo u Srbiji samo u prethodnih trideset godina, više je nego jasno. Ali, opet, kakvu alternativu imamo? Nastavak naprednjačke renesanse ili povratak na derivate izvedene iz nekada snažne Demokratske stranke. Glasaćemo dakle protiv, za zamenu, jer promenu nemamo.
U redu. Međutim, ono što bi Marinika i njeni saborci morali da znaju je da će ovaj narod, prema svemu što vidimo, biti spreman i silom da sa vlasti skida Aleksandra Vučića, Anu Brnabić i Aleksandra Vulina. Postoji opasnost od krvavih sukoba po ulicama, a takvu odgovornost i breme opozicija svesno mora nositi u danima nakon što, kao što se nadaju, preuzmu vlast u zemlji.
Mora tim novim/starim političarima biti više nego jasno da će, ukoliko se ništa ne dogodi nakon te eventualne zamene državnih činovnika, taj isti besan narod i njima izaći na ulicu tražeći ono što mu pripada. Stalno opozicija napominje kako će Vučić krvavo pasti ukoliko se ne urazumi, a važno je da znaju kakva će tek biti njihova sudbina ukoliko sutra, kada budu imali vlast, ne učine ništa da ovom narodu stvore neophodne uslove za iole pristojniji život. Moraju anticipirati šta će se dogoditi kroz par godina ukoliko iznevere, prevare i obmane svoje glasače i ljude koji su spremni da glavom idu na motke i čekiće.
Na krilima borbe protiv Rio Tinta opozicija se nada izbornom uspehu, ukoliko, ponavljam, do izbora uopšte i stignemo, s obzirom na celokupnu atmosferu u društvu. U toj borbi traži se podrška svih, od patrijarha do navijača sa tribine.
Svi znaju i sećaju se priča da su Slobodana rušile tribine, kada su navijači predstavljani kao srčani mladići koji samo vole svoj klub, kao prave patriote koje žele, kao i svi normalni mladi ljudi, da žive u uređenoj zemlji. Tribine sportskih stadiona odavno su poprišta kriminalnih delatnosti, ali se i dalje mogu naći primerci čistih zaljubljenika u sport i klupske boje. Posebna priča su mediji, koji su po potrebi romantizovali ili satanizovali te ljude, u odnosu na njihovu neophodnu ulogu u datom istorijskom trenutku.
Građani ove zemlje, koji posećuju stadione i sprotske dvorane u novinskim natpisima mogu biti predstavljeni kao vandali i huligani ili, pak, jednostavno kao navijači. Koliko smo puta svedočili upravo o tome da se navijači Zvezde, Partizana ili Vojvodine svi do jednog karakterišu kao huligani ukoliko njihovo ponašanje i skandiranje ne ide ruku pod ruku sa dominantnim javnim diskursom?!
Huligani su postajali navijači i heroji promena 5. oktobra pevajući pesmu „spasi Srbiju i ubij se Slobodane“ i „spasi Srbiju iz ludnice Koštunice“, a zatim su ponovo predstavljani kao huligani kada su vikali „spasi Srbiju i ubij se Borise“. Kontrola tribine jedan je od obaveznih domaćih zadataka svake vlasti koja je učila na iskustvu Miloševića, a naročito je u tome uspešan “najbolji student u istoriji Pravnog fakulteta”.
Sada, kada je na sceni opšta mobilizacija protiv kompanije Rio Tinto, kada hrabrim mladićima i devojkama sa ulice treba podrška srčanih momaka koji bi ušli u sukob sa parapolicijskim strukturama naoružanih čekićima, onda se ponovo može uočiti ta neukusna manipulacija i romantizacija tribine.
Dvostruki aršini, odnosno ovaj medijski fenomen korišćenja dva različita termina za istu stvar mogao se uočiti nakon vesti da je preko tribine stadiona fudbalskog kluba Vojvodina razvijen transparent na kojem je pisalo „Rio Tinto marš iz Srbije!“
Dok čekamo subotu i nove blokade po Srbiji, u nadi da neće doći do novih nemilih scena sukoba i da nas vlast neće, preko od krvi crvenog tepiha, uvesti u građanski rat, čekamo da vidimo na čiju će stranu vojska i policija, ali i svi ti mladići sa tribine koje će koliko već sutra, kada se ukaže potreba, nazivati prosto i jednostavno huliganima.
Novo jezivo svedočenje bivše Snajperove devojke: Tukao me je na tribinama napuštenog stadiona
Dodaj komentar