Društvo namćora, baksuza, ugursuza, „Dobra narav“ iz Kruševca jedinstvena je humanitarna organizacija u Srbiji.Ima više specifičnosti u radu, a slavi slavu ‘Deveti tornik po Božiću’.
Osnivači društva ugledni trgovci i zanatlije iz Kruševca
Društvo je osnovano davne 1929. godine, na Svetog Tomu, 19. oktobra, u čuvenoj gradskoj kafani “Takovo” za koju priča kaže da ju je vlasnik Matijević i osnovao da bi baksuzi, ugursuzi i namćori imali gde da se okupljaju, a osnivači su bili ugledne kafedžije, trgovci i zanatlije iz Kruševca.
Odavno se veruje u srpskom narodu da je petak 13. najbaksuzniji dan u godini i tada treba da se pazimo malera, nezgoda i raznih nesreća. Možda je deveti tornik i gori dan od „crnog petka“, a on pada devetog utorka posle pravoslavnog Božića.
Tog dana, veruje se, ne sme ništa da se radi jer bi svaki započeti posao unapred bio osuđen na propast. Zato su majke strogo pazile kad pada Deveti utorak i branile da se na njega bilo kakav posao obavlja. A da bi se izbegle zle posledice žene na taj dan, osim što nisu tkale, nisu ni krojile ništa za muškarce, izbegavale su svaki domaći posao, a muškarci ovoga dana nisu radili sa stokom da tokom godine na njoj ne bi bilo štete.
Slava, himna i „Baksuzno kolo“
Ovo društvo ima jedinstvenu slavu – Deveti tornik (utorak), koja počinje specijalnim himnom, čiji početni stihovi glase:
Mi namćori nismo, to je samo fora, mi smo ljudi dobre volje, društvo dobrotvora.
Posle himne kreće igra – „Baksuzsko kolo“, u kojem članovi igraju vrlo neobično. Baksuzi, namćori i ugursuzi igraju leđima okrenuti jedni drugima, a imaju i svoj originalni kodeks „ćutanje je zlato“, gde svaki prekršilac plaća kaznu.
Udruženje baksuza, ugursuza i namćora je prvenstveno humanitarna organizacija, jer se na ovoj slavi prikuplja pomoć za siromašne učenike. Pre rata se okupljlo dvadesetak ljudi, a sada se na samoj slavi skupi više stotina ljudi. Udruženje „Dobra narav“ jedno je od najstarijih u Srbiji, a broj 13 su izabrali za srećan broj svakog pripadnika. Od osnivanja članovi društva nisu mogli biti popovi, žandarmi i oficiri, a sada zabrana važi samo za političare.
Od osamdesetih do danas, društvo je obuklo više od 2.000 đaka
Baksuz je rođen kao takav i tu nema pomoći, ugursuz je nadogradnja koja se stiče vaspitanjem i iskustvom, a namćor – što si stariji to si veći namćor. U godini dana Društvo se okuplja najmanje jednom – na slavi Deveti tornik za koju važe i vrlo neobična pravila.
Članovi sede za stolom okrenuti jedni drugima leđima, niko ni sa kim ne sme da razgovara, a ko progovori biva (samo) kažnjen i odmah ubacuje novac u zajedničku kasu. Kompletno sakupljeni novac služi za kupovinu odela za najbolje đake slabijeg materijalniog stanja, a domaćin slave – kolačar se menja svake godine i to je posebna čast.
‘Deveti Vtornik po Božiću’ je najbaksuzniji dan u godini, ali pravi dan za baksuze! I povod da se okupe na jednom mestu, kako to u Kruševcu već decenijama unazad čine. I to sa, zapravo, veoma humanim razlogom: sav novac koji članovi Društva skupe namenjen je siromašnim i talentovanim đacima i studentima.
U početku su svake godine obezbeđivali kompletnu odeću za 13 đaka (koja im je kasnije uručivana – kako bi se „udesili“ – za Vrbicu), da bi se zatim broj darivane dece povećavao. Od obnavljanja osamdesetih godina prošlog veka Društvo je obezbedilo odeću i druge poklone za više od dve hiljade đaka iz Kruševca i okoline.
Deca izaberu poklone a onda ih dobiju na Vrbicu
Pokloni se deci tradicionalno uručuju na Vrbicu, a pre toga ona sama u prodavnicama i buticima biraju odeću od glave do pete po svom ukusu.
Priča se i da je preteča Društvu bilo “Kolo srpskih sestara”, koje je širom Srbije bilo poznato po humanitarnim akcijama. Kao odgovor na njihov humanitarni rad muškarci koji su želeli da učine dobro delo po kojem će ih čaršija pamtiti odlučili su da formiraju društvo koje će po svemu, pa i po nazivu, biti presedan u celoj Srbiji. Tako je nastalo Društvo baksuza, namćora i ugursuza.
Fešta je počinjala pre podne u ondašnjoj kafani „Staro Takovo“, raznim dogodovštinama, počev od svečane povorke gradskim ulicama uz pratnju pleh muzike. Ugursuske i namćorske zabave bile su posebno interesantne. Umesto sveća u rukama su držani strukovi praziluka, a na ražnju su pečene ljute paprike…
Sakupljali su se ljudi gradske fele, ugledni čaršijski domaćini i gazde. Pored toga što su pomagali siromašne, smatrali su da niko ne sme da propadne. Tako bi vlasnik jedne radnje, videvši da komšija nema posao, poslao mušterije kod njega, jer ako ne pazari ni danas, ni sutra, šta će njegova deca da jedu? A ako „pukne“ susedna radnja, možda propadne i njegova. Tako su se pomagali i držali zajedno.
Dešavalo se da se čuje da nekoj kafani u gradu slabo ide. Onda se sve kafedžije pokupe i jedne večeri tamo naprave tulum, da čoveku krene posao…
Svi članovi Društva (koje je imalo i svoj humoristički časopis “Šipak”) imaju i uredno overene članske karte i „dosijee“. Zanimljivo je da se Francuzi i Englezi i dalje muče kako da prevedu našu reč ugursuz. Baksuze i namćore su preveli, ali za ugursuza nemaju odgovarajuću reč.
Društvo ‘Dobra narav’ trenutno ima preko dve hiljade članova.
Izvor: Luftika/Lepote SrbijeSam
Građani Srbije najveći donatori humanitarne pomoći, korporacije na 2. mestu
Dodaj komentar