Sigurno ste se barem jednom zapitali ko živi u usamljenim salašima usred beskrajne vojvođanske ravnice. Upravo jedan takav salaš između Banata i Bačke krije filmsku ljubavnu priču. Ona je Tuzlanka, on je Novosađanin, a spojila ih je ljubav prema prirodi.
– Nekada mi se čini kao da smo čak u scenama nekog neverovatnog filma i nekada se čini kao vau hoću li se probuditi – započinje svoju priču Tuzlanka Azra Dogan za Blic. Ona je rodne planine i brzu marketinšku svakodnevicu, nedavno zamenila spokojnom ravnicom. Zarad ljubavi, mira i zelenila.
– Pre deset godina nisam uopšte sebe video ovde. Poslednjih 6–7 godina ja sam intenzivno počeo da razmišljam o napuštanju grada, jer mi se život u gradu sve manje dopadao i nije me ničim više vezivao, a i želeo sam da se bavim nečim da rezultate svog rada konačno jasno vidim, nekako konkretno – objašnjava Novosađanin Tibor Petrik svoju želju da se otisne ka životu daleko od onog koji većina nas živi.
Azra i Tibor upoznali su se pre nekoliko godina kao odrasli, roditeljski i karijerno ostvareni ljudi, rođeni u istoj zemlji, ali stasavali u potpuno različitim sredinama. Veza na daljinu prisećaju se, bila je teška, ali istrajna, baš kao i san koji se u međuvremenu sanjao i evo, tik pred pandemiju i dosanjao.
– Nismo mogli samo da kupimo salaš i eto tako krenemo da živimo na njemu, bez cilja. Kada smo razmišljali o celoj toj slici, rodila se ideja da, kako smo oboje porodični ljudi i volimo život, i ovu sreću i bogatstvo koje će nam ovaj život doneti, podelimo sa drugima. Zamislili smo kako se popularno kaže, da to bude i projekat kojim ćemo ponuditi gradskim porodicama da dolaze ovde na salaš i zajedno sa nama učestvuju u uzgoju povrća. Pošto verujte, sa ove male površine oko mene od 400 kvadrata, jedna četvoročlana porodica može da ima povrća od marta do decembra. Plus još može da ima i zimnicu – tvrdi Tibor.
Presudno za ovakvu odluku bilo je to što su oboje zaljubljenici u prirodu i teže zdravom životu. A Azra, iako rodom iz Tuzle, prema ravnici je još od malena imala posebnu emociju.
– Ravnica za mene oduvek ima neku svoju posebnu draž i lepotu, donosi poseban mir i za mene su ti prvi susreti sa ravnicom zaista bili fascinantni kao za dete planine. Sad mi je negde i jasno zašto me taj osećaj nije napuštao – kaže Azra sa osmehom.
– Kapija je otvorena i jako želimo da što više ljudi oseti ovo što mi osećamo poslednje dve godine. Nije lako biću iskren, daleko smo od gradova, ali zaista oko 20 porodica komotno može da postane deo naše i da zajedno proizvodimo, ubiramo i širimo to sve dalje. Jer možda će svako od njih za 10-15 godina želeti isto ovako nešto samo za sebe – iskren je Tibor.
Azri i Tiboru su se na ovom putu pridružila i njihova deca, a i sve je više prijatelja oko ovog divnog doma u ravnici, daleko od svakodnevice na koju smo navikli.
Za ovaj početak bili su potrebni ljubav, malo hrabrosti i radoznalosti i jedan lep san.
Izvor: Blic
Dodaj komentar