Srpski turisti su se otrovali hranom na letovanju u Turskoj, gradu Alanji, hotelu Wasa. U pomenutom hotelu prethodno nisu mogli da spavaju od buke, dok je “treća po lepoti” u Turskoj i čuvena Kleopatrina plaža u Alanji potpuno nebezbedna…
Naime, Dušica iz Beograda, doktorka na specijalizaciji ove godine je sama sa detetom otišla na more budući da je muž elektroinženjer i trenutno radi na brodu. Složili su se da bi najbolje bilo da odaberu hotel gde će imati sva tri obroka i sve što je potrebno za dete. Aranžman su zakupili preko turističke agencije Travelland.
“Ni na minut nismo zaspali”
– Nikada nismo bili u Turskoj, ljudi hvale, pričaju kako im je bilo dobro, tako da smo bez nekih sumnji odabrali Tursku. Našli smo hotel u Alanji u centru grada da bismo mogli da obilazimo grad, plaža je blizu, cena aranžmana je oko 1.500 evra za nas dvoje. All inclusive i sve podleže “hotelskim pravilima” koja ne znam šta znače.
Prvu noć shvatate da vam soba gleda na glavni bulevar i da ćete se oprostiti sa spavanjem. Voze danoćno, svaki automobil, kombi, autobus, motor se čuju u sobi. Na terasi ne možete da čujete jedno drugo dok razgovarate. Pitala sam da li postoji opcija da dobijemo sobu koja gleda na mirnu ulicu sa druge strane jer ni na minut nismo zaspali – započinje priču za Luftiku Dušica iz Beograda.
Mučnina, povraćanje, dijareja
Odgovor iz hotela je glasio da trenutno nemaju slobodnih soba sa te strane i da dođu sutra, a tada se javio problem sa hranom.
– Sutra je bila ista priča uz dodatak da ćutimo, “be quite, come tomorrow, zero problem”. Objašnjavam da nije zero problem, da problem imamo… ali to je takav pristup da uz osmeh kupe vreme, problem vam svakako neće rešiti ali je najbitnije da vam daju lažnu nadu. Taj problem nismo rešili jer smo uskoro upali u jos veći.
Hrana je uglavnom turska, sem kuvanog jajeta i sira. Brokoli u sosu, patlidžan, cvekla, viršle, proso i leblebije, sitna riba puna kostiju. Počeo je da me muči želudac pa sam pomislila da mi nemamo enzime za ovu vrstu hrane i da hrana nije prilagođena evropskom čoveku. Sledeću noc sam povratila, ubrzo je krenula i dijareja. Narednu noć je i dete povratilo više puta ne stigavši da dođe do kupatila – opisuje ona početak tegoba.
Dijareja je postala učestala, prestali su da jedu u restoranu hotela Wasa i pokušali da izbegnu bolnicu ako je ikako moguće.
– Razmišljala sam da je najpametnije da jedemo nešto sto ćemo lakše svariti, sto je karakteristično za naše podneblje i što je dovoljno termički tretirano. Svelo se na uzak izbor: peciva koja se peku u Migrosu i kefir za doručak, hamburgeri iz Meka koje ni u Beogradu ne jedemo. Uveče lazanje i pica iz vrele pećnice. Terapija probitokom, aktivnim ugljem, enterofurilom… I puno tečnosti.
Većina gostiju sa istim simptomima
Na šetalistu smo sreli mladi bračni bar koji je imao iste simptome, a oni poznaju još jednog momka koji ih ima. Bila sam sigurna da je problem na nivou hotela. Nisu ozbiljno shvatili problem koji imaju sa vodom i nisu dovoljno edukovani u čuvanju i pripremanju hrane u uslovima velike temperature i vlažnosti. Sigurno salate i ostalo peru tehničkom vodom. Diskutabilno je i od koje vode prave led u hotelskom baru – ističe mlada doktorka iz Beograda.
Od 3. noći letovanja od uplaćenih 12 borili su se sa nedostatkom snage, dijarejom, ishranom… Preležali bi i ceo dan, a nekad bi taksijem otišli do plaže i Muzeja jer im je bilo žao da na taj način provedu letovanje. Ipak, saznali su da nisu jedini koji su se otrovali hranom, naprotiv.
– Boli vas da stomakom dodirujete krevet. Poslednja dva dana smo proveli u sobi i skupljali snagu za put. Ogromna je vlaga, teško se diše, čovek se znoji tako da se svaki dodatni zdravstveni problem teže podnosi. Pred put smo se okupili u hotelu, gde saznajemo da je većina gostiju imala iste simpotme. Neki su se sreli u bolnici na infuziji, među njima i trudnica sa mužem i dvogodišnjim detetom.
Znam da su svi sanjali da dođu svojoj kući. Shvatili smo šta znači cista voda i ozbiljan pristup problemu. Mi smo krenuli na put malaksali, nesigurni u svoju snagu i svoje zdravlje. Još uvek ne mogu da kažem da smo u punoj snazi. Dete kaže da se plaši da se probudi i da shvati da je u Turskoj – naglašava Dušica.
Lažni sjaj, netačni opisi
Ona kaže da je tek posle lošeg iskustva i strahova koji nisu bili mali shvatila da je neophodno izdvojiti napor i vreme da biste tek naslutili gde ste krenuli na letovanje tako što ćete pronaći iskustva drugih. Akcenat stavlja na nedostupnost i proverljivost informacija u 21. veku, a prevashodno misli na turističke agencije i recenzije jer nikako ne bi volela da se još neka majka ili otac susretnu sa ovakvim problemima.
– Sela sam da “jurim” komentare. Otprilike se sve svelo na booking i par foruma. Smatram neophodnim da naši građani moraju da imaju pravo da ostave komentar na sajtu turističke kuće preko koje su letovali i da na taj način svi lako dođi do potrebnih informacija. Ne tražim povraćaj novca.
Ako bih sada ostavila recenziju za ovaj hotel i bar još neko od ljudi koji su prošli kroz isto, taj hotel bi ozbiljno morao da promeni politiku poslovanja. Ovako niko ne zna, sve će se ponoviti, nema kazne i to je turizam. Zato želim da kažem, da sprečim…ako mogu – napominje naša sagovornica.
Iz agencije Travelland za naš portal su rekli da im se niko od građana nije žalio na probleme sa i trovanjem hranom iz bilo kog letovališta u Turskoj.
– Mi prodajemo smeštajne jedinice u hotelu i prevoz, dakle uslugu, ali nismo prevoznik a ni hotel. Ako negde dođe do trovanja hranom, odgovoran je onaj ko je hranu pripremio – kazali su za Luftiku iz Travelland-a.
Dušica se osvrnula i na čuvenu Kleopatrinu plažu u Alanji, za koju kaže da problem predstavljaju kamene ploče koje se pružaju najvećim njenim delom, izuzetno su klizave a nakon njih se stropoštavate u dubinu. Kada vas povuče talas nalećete direktno na kamenje. Njeno dete je udarilo glavom u kamenje ali je srećom imalo veliku masku.
– Talasići koje opisuju da vas uljuljkaju znaju da budu opasni. Puno ljudi u hotelu se žalilo na rane, posekotine koje su pokazivali. Išli smo gradskim prevozom van grada da tražimo bezbedniju plažu koju smo i našli, ali je poprilično stresno svaki dan prelaziti toliki put sa turskim vozačem koji otvara i zatvara vrata kad on misli da treba i niste sigurni da li ćete uspeti da se vratite u autobus čekajuci da putnici siđu.
Trećeg dana sam pitala taksistu da nas odveze gde je peščana plaža bez talasa i on sam govori kako Kleopatrina plaža nikako nije bezbedna za decu i odvozi nas na pesčanu plažu sa druge strane. Zašto to nigde ne piše na intenetu ili na brošuri koju dobijemo po ulasku u hotel?! Zar to treba da se čuje tek kad se tamo stigne – naglašeno pita Dušica.
Iz Nacionalne asocijacije turističkih agencija YUTA za Luftiku u kontekstu mogućnosti da građani direktno na sajtu agencije podele i napišu svoja iskustva sa putovanja su naveli da je isključivo reč o poslovnoj odluci agencije.
– Nigde se ne propisuje obavezno imanje ocene kupaca, tako da svaka agencija na svoj način kreira svoj sajt – glasio je odgovor.
Svi imaju svoja pravila, odgovoran niko
Dakle, zakon i u ovom slučaju ima “rupe”. Tako u digitalnoj eri gde su navodno dostupne sve informacije, ali naravno obojene, građanima paradoksalno zbog nedostupnosti informacija preostaje da jedni od drugih saznaju pojedinosti, razmenjuju iskustva, međusobno se upozoravaju – a zatim izdvoje mnogo vremena da bi dobro proverili svaki značajan segment svog odmora u smislu države, grada, letovališta, plaže, okruženja u koje odlaze.
Pa ipak, čak ni to nije garancija da će odmor biti onaj kratak a tako vredan period života koji će zauvek ostati urezan u najlepšem sećanju i asocirati na nezaboravne trenutke u nerazdvojnom zagrljaju najbližih osoba. Nažalost.
Dušica zaključuje da ovo nije “horor priča koju je jedna porodica doživela na letovanju u Turskoj”. Ovo je priča koju puno turista ima da ispriča, ali nema mogućnosti. Videli smo i zašto.
Dodaj komentar