U ovom čudnom vremenu kada je toalet-papir postao jedna od najtraženijih i najdeficitarnijih namirnica, sigurno ste se zapitali šta su ljudi koristili pre pojave toalet papira?
Milioni ljudi i danas, posebno na Bliskom istoku i u Aziji, se čak i ne trude oko toga – radije svoju posetu kupatilu završe ispiranjem čistom vodom. Arheolozi i antropolozi obavili su dosta zanimljivog, ali i „prljavog“ posla dok su otkrili kako su higijenu održavali ljudi različitih kultura. I evo šta su otkrili.
Ako biste se opustili u javnom toaletu u drevnom Rimu, koristili biste tresorium da se posle obrišete. Ova drevna naprava za brisanje bila je sastvaljena od štapa na koji je bio pričvršćen sunđer natopljen sirćetom ili slanom vodom, piše National Geographic.
Tresoriumi se spominju i u rimskoj literaturi, a posebno jeziv opis upotrebe ove napravice pronađen je u Senekinom pismu zvaničniku Lucilusu, u kom mu govori o samoubistvu jednog nemačkog gladijatora – koji je štap okićen sunđerom „posvećen najbezobraznijim usevima“, gurnuo sebi u grlo, radije nego da se bori sa divljim životinjama.
“Hi, I’m Captain Bumstick. I’m on a mission to scrub out the dingleberries that infect Australia’s democracy and way of life.” #tersorium #ausvotes2019 pic.twitter.com/mB52A0U1bi
— Stilgherrian (@stilgherrian) April 10, 2019
Istina, nije sa sigunošću utvrđeno da li su Rimljani koristili tresorium za čišćenje tela ili toaleta, ali svakako je uticao na razvoj „opreme“ koja se koristi u toaletu.
Iako nisu sigurni za šta je korišćen tresorium, sigurni su za pessoi, drevni grčki i rimski ekvivalent današnjem toalet papiru. Bio je to manji ovalni kamen ili parče keramike. Ovaj drevni „toalet papir“ pronađen je u ruševinama antičkog sveta, ali je i ovekovečen na peharu za piće starom 27.000 godina, a na kom je predstavljen čovek kako čuči i koristi svoj kamen.
Pessoi se čak spominje i u Talmudu.
Još jedno kreativno rešenje za brisanje iskopano je 1992. godine na mestu za odmor na drevnom putu svile, na severozapadu Kine. Tamo su arheolozi otkrili sedam takozvanih „higijenskih štapića“ – štapića od bambusa ili drveta obmotanih krpom.
Krpe na štapovima starim 2.000 godina bile su prekrivene nečim što liči na ljudski izmet, a mikroskopskom analizom je potvrđeno da ti ostaci sadrže parazite koji se inače nalaze u ljudskim crevima.
Kada smo već putem svile stigli u Kinu, red je spomenuti da su i Kinezi imali svoju vrstu toalet papira koji se prvi put spominje u rukopisima naučnika Jen Či Tuia, koji je živeo u šestom veku.
Naime, on je dolazio u iskušenje da odbačene rukopise koristi u lične svrhe, međutim, napisao je da se ipak nije usudio da se obriše „imenima mudraca“.
Pored ovoga, postoje i drugi dokazi da je u Kini za brisanje korišćen papir od konoplje. Jedan takav pronađen je u grobu cara Vua od Hana koji je vladao u drugom veku pre Hrista.
Do 1393. godine toalet papir pravljen od pirinča već je masovno proizvođen za kineksu carsku porodicu. Zapadni svet na masovnu proizvodnju toalet papira čekao je do 1857. godine, kada je Džozef Gajeti predstavio svoj medicinski papir. Do tada, Amerikanci su koristili novine, kukuruz, a ni prvi katalozi za poručivanje nisu slavni prošli.
Masovna kupovina toelat papira već se jednom desila i to u bliskoj istoriji. Naime, 1973. godine žene iz Japana su kupovale neverovatne količine toalet papira kako bi ga skladištale. Taj postupak bio je odgovor na strah koji je rastao među stanovništvom Japana – da će srednja klasa, njihova težnja za mirom i ekonomskom stabilnošču – biti izbrisana inflacijom, objasnio je Eiko Maruko Siniaver, istoričar sa koledža Vilijams.
„Prvi put od kasnih 1950-ih, nije se činilo da će budućnost biti bolja od prošlosti“, kaže on.
Ova pojava izazvala je izvestan strah i u Sjedinjenim Državama, a kongresmen Viskonsina čak je i dao izjavu povodom toga – o potencijanoj nestašici u toj državi. Drugi su se, poput komičara Džonija Karsona, šalili sa situacijom.
„Meni kao istoričaru je važno da se ne smejemo ljudskim odlukama i postupcima, već da razmišljamo zašto su ljudi uradili to što su radili“, kaže Siniaver.
Slično misli i arheolog Dženifer Bejts. Proučavanjem navika u kupatilu može se osvetliti sve, od međukulturalnih razlika do pitanja pola, novca i zdravlja. „Iz antropološke perspektive, možemo sagledati načine na koje su (navike u toaletu) uticale na razvoj ljudske prošlosti u ljudsku sadašnjost, a zatim u ljudsku budućnost,“ kaže Bates.
Prečesto, dodaje ona, ljudi odbacuju istoriju svakodnevne prakse upotrebe toaleta. Ali taj vrlo čest čin nudi važan uvid u to ko smo bili, ko smo sada i gde idemo dalje.
Dodaj komentar