Jedna od najvećih kontroverzi koja prati učešće našeg nacionalnog tima na Svetskim prvenstvima vezana je za Mundijal odigran 1974. godine u Nemačkoj.
Naime, Jugoslavija bi možda bolje prošla na ovom takmičenju da nije bilo Josipa Broza, koji je prema nekim tvrdnjama prodao utakmicu s domaćinom za čak 700 miliona maraka.
Jugoslavija blistala u prvoj fazi prvenstva
Jugoslavija je imala strašan tim, ali nije dosegla svoj rezultatski maksimum, barem po tvrdnjama ljubitelja fudbala sa ovih prostora. Bila je to još jedna generacija koja je na veliko takmičenje ispraćena sa ulogom favorita i na kraju nije ispunila očekivanja domaće fudbalske javnosti.
Reprezentacija je blistala u prvoj fazi turnira, a onda se potpuno neočekivano dogodio pravi potpop.
Jugoslavija je bila u grupi sa Brazilom, Zairom i Škotskom. Na otvaranju šampionata, pred 62 hiljade ljudi u Frankfurtu odigrali smo nerešeno sa moćnim Brazilcima 0:0 i tako nagovestili da imamo tim za velike domete.
U drugom kolu Džajić, Šurjak, Katalinski, Bogićević, Oblak, Petković i družina demolirali su nesrećne Afrikance sa 9:0 i tako zabeležili jednu od najubedljivijih pobeda u istoriji Mundijala. U trećem kolu odigrali smo nerešeno sa Škotskom (1:1) i tako overili plasman u narednu fazu takmičenja.
A onda je usledila katastrofa, to nije bio taj tim
Međutim, u grupi B finalne runde usledila je prava katastrofa. Jugoslavija je u Dizeldorfu izgubila od domaćina Zapadne Nemačke sa 2:0, pa u Frankfurtu od Poljske sa 2:1 i na kraju istim rezultatom od Švedske, ponovo u Diseldorfu. Plavi nisu ličili na tim i prve runde takmičenja.
A sve je krenulo od meča sa domaćinom…
“Plavi” su 26. juna 1974, u okviru grupe B, igrali s domaćinima i glatko su poraženi, golovima Brajtnera i Milera, sa 2:0.
A samo 24 sata ranije Tito je prvi put u životu posetio Nemačku, u nameri da izvuče kredit od 700 miliona maraka, kojim je trebalo da se izbegne bankrot tadašnjeg samoupravnog socijalizma u Jugoslaviji, a maršal je dan pre meča sa Nemačkom priredio prijem u Diseldorfu u hotelu “Park” na kom su bili i tadašnji reprezentativci.
Da li je Titov kredit cena poraza?
Kredit nikad nije vraćen i decenijama se postavlja pitanje da li je to cena fudbalskog poraza “plavih” kojom je omogućeno legendarnoj nemačkoj generacije Bekenbauera, Gerda Milera, Majera, Brajtnera i ostalih da se popnu na svetski tron.
– Posle poraza pukla je priča da je utakmica bila nameštena, da smo je prodali za kredit koji nam je dao nemački kancelar, da je Nemačka kupila titulu svetskog šampiona, da nikad nismo vratili tih 700 miliona maraka… Ne znam, jednostavno nismo igrali dobro, a i iznutra smo bili truli – evocira uspomene legendarni golman Jugoslavije Enver Marić.
Marić kaže da je u reprezentaciji atmosfera bila očajna, a svemu je kumovao novac.
– To su izazvali „Puma“ i „Adidas“. „Puma“ je nudila bogate ugovore ako promenite kopačke, pa smo tako Dragan Džajić i ja dobili 20.000 maraka što smo obuli njihove kopačke. Zatim, premije za plasman na SP, koje su iznosile tada vrlo značajnih 15.000 maraka, fudbalski savez nije želeo da isplati. Atmosfera je bila grozna, tim se raspadao – otkrio je Marić.
Čudni događaji pre utakmice
Tadašnji poslovođa plavih, Zvezdina „desetka“ Jovan Kule Aćimović, kaže da su meču prethodila dva neobična događaja koja su išla na ruku domaćoj ekipi, a bili su protiv interesa jugoslovenske selekcije.
– Poseta Tita je načisto poremetila pripremu za meč. Da je bio neko drugi, to bi bilo neprihvatljivo, ali radilo se o Titu … – prisećao se svojevremeno Aćimović u ispovesti za Kurir.
– Na dan utakmice. Odveli su nas u rezidenciju našeg poslanstva u Diseldorfu i tamo smo dva sata čekali Tita da bismo se pozdravili s njim. Zamislite kako je bilo igračima koji su imali utvrđen način pripreme za mečeve da od 11 pre podne do jedan sat po podne stoje i čekaju, a u tri sata igraju odlučujući meč. Pričaš sa saigračima, šta drugo da radiš? Gunđali smo sebi u bradu, nervirali se što se gomila Titovih poltrona vrzma oko nas i čeka da ubere neki poen za sebe, a najmanje su brinuli o reprezentaciji. Onda se i Tito pojavio, pozdravio nas i završila se priča.
Da li je postojalo još nešto što je bilo sumnjivo u toj utakmici, kao što je tvrdio Hrvat Ivan Buljan?
– Nisam mogao da razumem jedino odluku selektora Miljanića da u tim stavi Dražena Mužinića, a da na klupi ostavi Blekija Bogićevića, koji je bio siguran na lopti. Mužinićeva uloga je bila nova za njega, isto kao da su mene postavili na poziciju centarhalfa. Mogao bih ja da budem štoper na meču s Dorćolom, ali ne bi to bilo rešenje za ozbiljne i velike utakmice.
Izvor: lepotesrbije.alo
Jugoslovenski Titanik potonuo u Đavoljem moru, 50 godina ni traga od Titove nežne grdosije (FOTO)
Dodaj komentar