Tinejdžerka Sofija S. (15) iz Aranđelovca progutala je ekstazi na jednoj kućnoj žrtvi i posledica, nažalost, preminula. Ipak, njeno srce nastavilo je da živi u grudima Tamare Dobričić, majke troje dece, koja je na transplantaciju čekala od 2002. godine.
Novo srce dočekala je pre tačno dve godine.
U ispovesti za Telegraf.rs pre dve godine Tamara je kazala kako je svesna toga da je u jednoj kući bila velika tuga, dok se u drugoj slavio život, maltene u komšiluku. Obe porodice žive u istom gradu, poznaju se.
– To nije bilo lako saznati. Mi smo Aranđelovčani, svi se znamo. Ja tu porodicu poznajem. Kod njih smo u radnji kupovali nameštaj. I nju sam videla nekoliko puta. Uvek radosno dete, veselo. Ona nije bila narkoman, nije se drogirala. Tu noć ju je dečja radoznalost odvela u smrt, nažalost. To je jedino čega se i ja bojim za svoje troje dece – rekla nam je tada.
Danas se ponovo setila kroz šta je prošla još od detinjstva, sugerišući da problem nije bio prepoznat na vreme, uz reči duboke zahvalnosti za porodicu koja se u najtežim trenucima odlučila na to da spasi nečiji život.
1984. Tamara je osetila probleme, a kada ju je pedijatar pregledao, rekao je da je to sasvim normalno za dete od 7 godina, koje raste.
Doktor opšte prakse 1996. godine rekao je da to što Tamara oseća potiče od stresa pred ispite.
Kako su se stvari dalje odvijale, i kako je izgledao put do novog srca, prenosimo Tamarinim rečima:
– 2002. dr ginekologije, Sinadin: posle ove trudnoće moraće da Vas prati kardiolog, obavezno.Umesto kardiologa, pregled vrši internista: „Nije to ništa, znate, u trudnoći se srce širi. Sve će se to vremenom samo od sebe srediti“.
2003. dr internista: „Nije to ništa, stres, deca…“
2005. dr kardiologije, Goca S, privatno: „Vaše dete umire“, čujem doktorku kardiologije kako govori mojoj pokojnoj majci. Dete… Moja deca, šta će oni bez mene, još su tako mali, tek im je 5 i 3 godinica… Bože, moji roditelji… Ne, ja ne umirem! Jak bol u grudima cepa, kida… nestajem… Dr kardiologije Nebojša, UC Bg: kardiomiopatija dilatativa… najgore je prošlo, sada se morete čuvati i piti redovno terapiju. Dr Kočica, kardiohirug: „Za sada nema potrebe za nekim operativnim postupkom, ali pratićemo situaciju. Jer, vidite, kada krene menopauza, oko četrdesete, sigurno će morati da se radi na zaliscima…“
2006 – 2014. kontrole.
2014. prof Milašinović, PC, KCS – „Pod hitno moramo sprečiti smrt, Vaše srce staje sa radom u toku sna. Moramo sprečiti smrt.“
April, jedan pejsmejker, maj, drugi pejs – kardiofit neurostimulator.
2017. prof. Milašinović: „Ne preostaje ništa drugo do transplatacija srca…“
2018. januar: Centar za transplataciju KCS – Dr Nestorović, Prof Putnik, reči podrške, pregledi, kontrole, bockanje, seckanje…
Mart – prvi poziv sa Centra za transplataciju: „Mislimo da imamo donora koji će Vam odgovarati.“ Strah, beznađe, mučnina… Ipak, neko drugi je bio kritičniji.
April – Maj: počinju da otkazuju organi, nadimanja, kilaža preko noći uvećana za desetak kg, bol u trbušnoj duplji kao okačeni balon koji će da eksplodira svakog momenta… Žučna kesa upaljena, raslojena, jetra uvećana, gušterača… Pluća puna vode…
Jun: drugi poziv…
Avgust: treći poziv… Vraćam se kući sa pola puta, roditelji nisu dali odobrenje za donaciju organa. Bol, bol, mučnine, gubljenje na kilaži i nadimanje od vode… Mišićna masa pada na minimum. Ne, ja živim! …
Oktobar: šetnje od UC do kuće, po nekoliko dana pa u krug…
2. novembar, petak: snaga me polako, ali sigurno napušta… Ne, ne želim da umrem kući, ne želim takvu da me gledaju, kako se davim sama u sebi, kako ostajem bez vazduha dok su nemoćni da mi pomognu… Ne, ne želim…. Hoću da živim!!! 5. novembar, ponedeljak, primljena na KCS, odeljenje za transplataciju i lvad 6. novembar, utorak, popodne, u podnožju kreveta stoje dva anđela, moje dve Doktorke, Emilija i Mina…
– Tamara, mislimo da imamo donora za Vas…
Klimam glavom, ali ne verujem. Bože, zašto mora ovako? Zašto da čekam da neko umre da bih ja živela?… Čuvaj mi decu, to je sve za šta molim.
Oko 19h pojavljuje se Dr sa PC, sa velikom kutijom u ruci – znam šta je.
– „Tamara, došao sam da Vam isključim pejsmejker“.
Bože… Suprugu šaljem kratku poruku i veliko: „Volim te i uvek ću te voleti! Čuvaj decu.“. Gasim telefon, odnose ga u ostavu sa ostalim ličnim stvarima… Čekaće me, kada se vratim…Vratiću se, znam… Pojavljuju se novi doktori u punoj opremi, tiho mi pričaju, hrabre me…
– Ne plaši se – neko mi je šapnuo na uvo.
Ne plašim se! Verujem da će sve biti kako treba. Prepuštam se Njegovoj volji. Postavljaju mu centralu u vrat, arteriju… Još braunila… Nemam snage, ali pitam Dr anesteziologije može li mi dati nešto za smirenje da se ne bih previše uzbudila…
– Naravno, ništa ne brinite.
Beli i plavi mantili oko mene plešu… Neko je ostao bez svoje ljubavi, neko je izgubio partnera, roditelja, dete… Neko je umro… Ja ću živeti… Beli i plavi mantili plešu… Tonem u san, topao, mekan kao baršunasti jastuci…
Danas je pune dve godine kako sam započela novi život. Danas je pune dve godine borbe koju svakodnevno vodim sa svojom psihom i svojim telom kako bih se održala na površini, kako moje telo ne bi odbacilo ovo jako i živahno srce. Živim! Pune dve godine živim zahvaljujući ljudima koji su u najvećoj boli odlučili da doniraju organe svoje ćerke Sofije. Malo je reći hvala, malo je sve ono što osećam za sve ono što sam dobila… Volim vas.“
Dodaj komentar