Tihi vrisak Nede Arnerić: Ne uznemiravate me, vi ste meni potrebni!

Nakon smrti velike glumice Nede Arnerić koja se poslednjih godina borila sa depresijom, “isplivali” su neki manje poznati detalji iz njenog života, kako to obično biva, kada neko umre.

Tako smo već danas svedoci veoma tužne izjave koju je Neda dala u intervjuu za Gloriju pre tri meseca:

“Ljudi su prestali da mi se javljaju dok sam bila u bolnici da me ne bi uznemiravali. Kada sam došla iz bolnice, oni se i dalje nisu javljali, trebalo je da okrenem veliki broj telefona i svima kažem „Vi me ne uznemiravate, vi ste meni potrebni“, a ja sam okrenula samo nekoliko brojeva i čula istu priču: „Tvoj telefon je bio isključen, nismo mogli da te dobijemo“.

Naravno da nisu mogli, jer sam bila dva i po meseca u bolnici, a tamo je na sreću, telefon zabranjen. Evo, sada sam tu, željna da se vratim u život pozorištu, na filmu i televiziji. Znam da imam šta da pružim“ – izjavila je u intervjuu Neda.

Ovo je vapaj za pomoć, za blizinu prijatelja koji su mogli da joj nakon smrti muža koju je teško podnela budu oslonac, rame, potreban zagrljaj ili samo tiha prisutnost da se ne bi osećala usamljeno u bolu i depresiji zbog koje je navodno dva puta pokušala samoubistvo.

Nedina smrt je poput vriska, koji nažalost sve manje ljudi ume da čuje.

Prvi put je “vrisnula” za pomoć padom sa terase pod nikad razjašnjenim okolnostima. Drugi put, mnogo glasnije, kada je popila lekove. Treći put, možda i najglasnije, baš kada je dala ovu izjavu u kojoj je rekla: “Vi mene ne uznemiravate, vi ste meni potrebni.”

Nije bila “dovoljno glasna” za sve one ljude čije uši nisu sposobne da čuju specifične zvuke depresije, sete, borbe sa sobom, poziv u pomoć.

Šta konkretno treba da izgovori čovek koji se bori sa depresijom? Treba li da urla da bi ga čuli? Koje su to reči koje bi bile dovoljno uverljive? Kome uverljive? Kako treba da izgleda da bi mu poverovali, pozvali pomoć, pomogli da ne digne ruku na sebe, bili uz njega?

Oko nas živi mnogo ljudi koji svaki dan “vrište” svoje tuge i depresije, na svoj način, ali im malo ko veruje, jer se ovde o depresiji, njenim uzrocima, posledicama, savetima kako da je prepoznamo kod drugih, priđemo drugima… malo priča. Osim kada neko sebi uzme život.

Pa čak i tada, mnogo je više čuđenja, nego angažovanosti da se situacija podigne na alarmantni nivo. Edukativni. Preventivni.

Treba da rušimo tabue.

Da lečimo zatucanu sredinu zadojenu zatucanim pretpostavkama.

Da pričamo javno, često, glasno, bez srama, o svojim tugama, borbama, padovima. Dovoljno je i previše priče o sreći. Vrca sa svake fotomontirane fotografije, iz fotomontiranih domova, sa fotomontiranih nasmejanih lica.

Nismo spremni da pokažemo nos bez sužavanja i filtera, kako onda da pričamo o depresiji? Kome da je priznamo? Čiju svest da podižemo?

Ovde su potrebne višedecenijske, možda i vekovne promene da bismo shvatili da je depresija uzela maha i da nema nameru da u ovakvim okolnostima stane. Ona se ne može zalečiti filterima i obradom. Ne može ni lajkovima.

Ona se leči spremnošću sistema i društva i pojedinca da se bore sa njom. Bez osude. Bez zakazivanja za osam nedelja u Domu zdravlja, otaljanim razgovorom i brzopoteznim ispisivanjem šake lekove od kojih već prvi dan dobijete aritmiju ili usporene reflekse.

Ona se leči besplatnom dostupnošću psihoterapeuta koji će pomoći depresivnim ljudima da “izađu iz tunela”.

Ona se leči saosećajnošću. Spremnošću da čuješ, da razumeš, da pomogneš, da budeš uz depresivnu osobu.

Ona se leči informisanošću, jer samo tako nećemo živeti u zabludi da “uspešan ili mlad ili lep ili bogat ili porodičan čovek ili majka ili porodilja ili…” nemaju razloga da budu depresivni.

Depresija ne bira.

Iako je Neda jednom na pitanje novinara: “Šta bi poželela da ti dobra vila ispuni?”

Odgovorila: “Zamolila bih je da me učini manje osetljivom”.